„Nisam tako mislila.“
Nasmejao se, te premjestio na mjesto do mene.
„Ne znam ja što si ti mislila, ali ja sam tvoj dragi. Zar ne?“
Huknula sam.
Bože, što mi je ovo trebalo?
Konobarica nam se približila i ostavila jela na stol.
„Želite li još nešto?“
Odmahnula sam glavom.
V: „Ne treba ništa više. Dovoljna mi je ona tu.“
Pogled je preusmjerio na mene, te posegnuo rukom i dotaknuo mi rame.
„Baš ste lijep par.“ Rekla je s nekom težinom u glasu, na što sam se samo nasmejala.
Ja: „Zaista jesmo.“
Približivši mi se poljubio me u obraz.
Nježan dodir njegovih usana na mojoj koži. Snažno sam stisnula viljuškiu namjerno izazivajući bol metalom koji mi se zario u kožu.
Njegov poljubac u sebi je imao tu požudu koju ni sama nisam znala objasniti.
A možda je, samo možda bilo tu i malo ljubavi?
Konobarica se istog trena okrenula i otišla, a ja sam ostala zatečena Viktorovim poljubcom u obraz.
Ali, neću ništa reći.
Pomislit će da mi je nešto značilo ili da sam nešto osjetila, iako se ne može ništa osjetiti zbog jebenog poljubca u obraz.
Zar ne?
Samo se uživio u igru koju sam ja započela prostom dosadom.
Huh! Moj dragi?
Ne znam kako sam ga uspela tako nazvati, ali jesam.
„Što si se ušutila, malena?“
Ljutito sam ga pogledala, te je odmah znao koje će reči izaći iz mojih usta.
„Koliko puta sam ti rekla da me ne zoveš malena?“
„A koliko puta sam ti ja dokazao da radim što hoću?“
Stvarno radi što god mu je želja.
Zar to nije poenta života?
Živiš kako želiš, i ostvaruješ svoje snove. Ostali misleći da je sve nemoguće, ti to stvaraš mogućim.
Uživaš. Da li to Viktor radi?
Uživa u životu najbolje što umije?
Znam da je stalno držao lekciju u srednjoj školi kako svi trebamo pratiti svoje snove i raditi što god mi želimo, bez obzira na sve.
Nikada nisam shvatila kako tako jedan muškarac može biti pun nade?
To mi se i svidjelo kod njega.
Sa njim je sve moguće.
„Uvek radiš što god hoćeš ili ima stvari koje ne možeš učiniti?“
Upitala sam.
„Sve se može riješiti i učiniti ako to istinski želiš.“
