VIKTOR P.O.V.
Svi su već na sastanku, ali Rea još nije stigla.
Zar mora ovoliko kasniti?
Taman kada sam hteo upitati Anu da ode po nju, ona je ušla u prostoriju.
R: „Ja se izvinjavam što kasnim.“
Odmerio sam ju od pete do glave.
Na sebi je imala tobože, crvenu haljinu kao krv koja je prekrivala samo važne delove tela.
Toliko kratku haljinu je obukla na jebeni sastanak.
Ali, moram priznati ta haljina kao da je namijenjena za nju.
Savršena je, mislim se.
Zašto me toliko očara svojom pojavom? Što?
Zašto osjećam kao da je suđena da bude samo moja, jer stvarno ju želim za sebe.
Nije ona za svačije oči.
Voleo bih da je samo za moje.
Sela je odmah pored mene, no nije obraćala pažnju ni na šta osim na partnere koji su počeli razgovarati o poslu.
Jebeš posao, želim nju da gledam.
Ja: „Sad me ni ne primećuješ, a?“
Rekao sam dovoljno glasno kako bi me samo ona čula.
R: „Pokušavam slušati sastanak, Viktore. I ti bi trebao isto.“
Približio sam se njenom vratu, te šapnuo.
„Ali, kako kad si savršena cela?“
Primeteo sam mali osmeh na njenom licu koji je vešto skrivala.
R: „Znam.“
Uzela je papirić na kojem je nešto našvrljala. Brzo mi ga je dodala ispod stola, te vratila pogled na ostale.
Pogledao sam u papir na kojem je točno pisalo
“Mogu li te zamoliti da me ne skidaš pogledom?“
Na lice mi se iskrao perverzan osmeh nakon što je ćutke pogledala u mene shvativši da sam pročitao.
Polako sam primakao njenu stolicu bliže meni, te stavio svoju ruku na njenu golu butinu.
Naježila se.
Blago sam se osmehnuo i približio njenom uhu.
„Da li si sigurna da želiš da sklonim pogled? Jer ti stvarno ne mogu odoljeti.“
Stegao sam njenu butinu, mazeći je.
Tiho je uzdahnula grizeći svoju usnicu. Prija joj moja blizina koliko god ona to negirala.
Prijam joj ja.
