„Zar ti sve moram reći?“
Nasmejao se dok smo ulazili u hotel.
„Naravno da ne. Ali voleo bih.“
Ja: „E pa to još nećeš dočekati.“
Namignula sam mu što je stvorilo još veći smeh na njegovom licu.
V: „Onda se držim za tu riječ još.“
Ja: „Samo se ti drži.“
Ana: „Gde ste vi bili do sad?“
Uputila nam je vrlo zavidan pogled.
Ja: „Ovaj..“
V: „Išli smo u restoran.“
Iskolačenih očiju sam ga pogledala. Zašto je to morao reći?
A: „Oh.. Sami?“
V: „Da.“
Progutala je knedlu.
A: „Viktore došli su ljudi iz druge tvrtke. Čekaju te na spratu.“
Klimnuo je glavom te pre nego što je otišao dodao je. „I za tebe sam Gospodin Viktor. Ipak sam ja tvoj šef.“
Rekao je ozbiljno, te se izgubio iz vida.
A: „Pa ovaj, što ste vi radili sami i to baš u restoranu?“
Ja: „Ništa posebno. Bili smo gladni i odlučili da odemo tamo.“
A: „Ne znam kako može.“
Ja: „Što?“
A: „Nemoj me shvatiti pogrešno, ali poljubili smo se danas. Toliko me bio željan da je htio čak i spavati sa mnom. Ne znam kako je mogao otići na jelo s tobom.“
On je htio spavati sa njom? Poljubili su se? Taj tihi glas u glavi mi govori kako laže, ali ne čujem ga dovoljno.
Pa naravno, zašto ne bi htio spavati sa njom? Najzgodnija je u našoj firmi i nemaju što izgubiti ako se spetljaju.
Polako sam udisala zrak.
Što mene briga? Nije mi niko i ništa, ali zašto samu sebe ubjeđujem u to? Zašto ne mogu pobjeći od svojih sopstvenih misli da je on zapravo pravi muškarac za mene.
Ne znam ni što to mislim, ali oduvek je tako bilo. Čak i prije 5 godina.
Zašto sam to potisnula u sebi?
Da sam tada sebi sve priznala možda bi sada sve bilo drugačije.
Možda ne bi bili poznanici od pre koji se ponovo sastaju na zajedničkom poslu, možda bi bili zajedno?
Ili, možda još nije kasno?
Zašto ga ne mogu ukloniti iz glave?
Iz jebenog srca?
Što on traži tu kada znam da mu nije mesto ni blizu mene, što!?
