VIKTOR P.O.V.
Već je prošlo četiri dana od kad smo se vratili s poslovnog puta u Srbiju, a Rea još nije došla na posao. Dobio sam dojavu da je bolesna, ali četiri dana ne doći to mi zvuči previše bolesno.
Nedostaje mi da se svađam s njom.
Nemam pojma sta ću u ovoj jebenoj firmi bez njenog prigovaranja na sve.
Ništa nema smisla.
U: „Šefe, ostavio sam dokumente o zadnjem artiklu na vašem stolu.“
Klimnuo sam glavom.
Ja: „Uroše, javi svima da idu kući. Imate slobodno danas i sutra.“
U: „Zašto to?“
Ja: „Većina je ionako bolesna. Čim svi napuste firmu zaključaj. Ja moram ići.“
Klimnuo je glavom, te sam napustio firmu i odmah ušao u svoj mercedes.
Gdje ću, šta ću?
Uzeo sam telefon i nazvao nju.
Trebam da čujem njen glas.
Prvi put se nije javila, ali nisam odustajao.
R: „Halo?“
I napokon, javio se taj slabašni glas s druge strane telefona.
Ja: „Rea nisi već četvrti dan došla na posao. Je li sve u redu?“
R: „Izvinjavam se. Doći ću sutra. Bolesna sam.“
Pročistio sam grlo pre nego što sam išta rekao.
Ja: „Nema potrebe. Je li ti kuća i dalje na istoj adresi?“
R: „Da, ali zašto?“
Ja: „Vidimo se za nekih pola sata.“
Prekinuo sam poziv, te upalio auto. Uputio sam se prvo ka prodavnici. Zaista je zvučala previše bolesno.
Uzeo sam raznih grickalica i slatkiša.
I naravno, jedan mali poklon.
Možda se bude osjećala bolje.
Spakovao sam sve u auto i krenuo prema njenoj kući.
Znam da je možda ludo što ovo radim za nju jer to bi zapravo trebao raditi njen dečko i osobe koje ju vole, ali ne mogu tek tako sjediti prekrštenih ruku.
Ovo ju možda oraspoloži i brže ozdravi, tako da ništa ne gubim ako joj donesem par sitnica.
Iako se bude derala na mene makar će biti tu. I moći ću vidjeti njen osmijeh.
Ne želim da bude loše.
Ne mogu to podnijeti.
Zašto?
Ne znam odgovor na to, samo znam da joj se ništa ne smije dogoditi.
Lud sam, zar ne?
Ili, jednostavno napokon volim.
