„Ne radim nam ništa, Viktore. Hoćeš li me pustiti na miru već jednom?“
V: „Znači ne radiš nam ništa?“
Odmahnula sam glavom i krenula prema njegovom autu.
Ja: „Zaključaj kuću i vozi me natrag.“
Pesnicom je udario od svoj automobil dok me gledao ravno u oči.
V: „Natrag? Stvarno to želiš?“
Ja: „Da, želim! Ne treba mi ovaj jebeni izlazak sa tobom treba mi samo mir.“
V: „Mislio sam da ovdje osjećaš mir. Sa mnom.“
Progutala sam knedlu. S njim.
On i ja. Mi.
Tako čudne riječi za izgovoriti kada nas dvoje nikada zapravo nismo uspjeli biti zajedno. Nismo uspjeli biti mi. Da, nas dvoje smo komplikovani i najvjerojatnije je pogrešno sve što bih htjela, ali željela sam ga i želim ga.
Ali, kao što sam rekla pogrešno je.
Sve sa njim je oduvijek bilo pogrešno.
Otišli bi u propast, iako s njim taj pakao bi mi možda i godio.
Moj inat. Niko nije uspeo ići protiv mog inata i ponosa, zašto bi onda on?
„Mir s tobom? Da osjećam mir s tobom poljubila bih te još onaj dan u srednjoj školi.“
Ugledala sam suzu na njegovom obrazu dok je ljutito otvorio vrata svog Mercedesa i ušao u njega.
V: „Uđi onda. Vozim te nazad.“
Taman kada sam krenula sjesti na suvozačevo mjesto došla mi je poruka od Petra.
Okrenula sam očima i dala Viktoru do znanja da se vratimo u njegovu vikendicu.
V: „Predomislila si se tek tako?“
Ja: „Radije bih provela još večeras s tobom nego da se vratim Petru s kojim ću se samo svađati.“
V: „A, sa mnom se kao ne svađaš.“
Nasmejala sam se.
Ja: „Tebe makar podnosim. Koliko, toliko.“
Slatko se nasmešio i coknuo jezikom.
V: „Voliš ti mene, znam ja.“
