Hari Poter i Kamen mudrosti - Dž. K. Rouling

*

deset godina. Ti si im'o tek godinu dana. Doš'o je u vašu kuću i... i...

Hagrid iznenada izvuče veoma prljavu maramicu na tufne i izduva nos uz zvuk nalik brodskoj sireni. 

- Izvin'te - reče. - Al' sve je to tol'ko tužno... znao sam ti mamu i ćaću, i bolje od njih nisi mog'o da nađeš... no, gde sam ono stao...

- Znaš-Već-Ko ih je ubijo. A ondak... e, ovo ti je prava misterija... pokuš'o je i tebe da ubije. Hteo da završi pos'o, reklo bi se, il' je prosto uživ'o da ubija. Al' nije mog'o to da izvede. Zar se nikad nisi zapit'o odakle ti taj beleg na čelu? To nije obična posekotina. To se dobija kada na tebe bace moćne zle čini - to je sredilo tvoju mamu i tatu, pa čak i vašu kuću - al' na tebe nije delovalo, i zato si tol'ko slavan. Niko kog bi on namerio da ubije nije uspeo da preživi, niko sem tebe, a on ti je poubijao neke od najboljih veštica i čarobnjaka ovog doba - Makinone, Bounse, Pruitove a ti si bijo samo beba, a preživeo si.

U Harijevoj glavi poče da se odvija nešto veoma bolno. Kako se Hagridova priča bližila kraju, ponovo poče da mu se priviđa zaslepljujuća munja zelenog svetla, mnogo jasnije nego ikad - i po prvi put u životu seti se još nečega - piskavog, hladnog, surovog smeha.

Hagrid ga je tužno posmatrao.

- Ja sam te lično izn'o iz srušene kuće, po Dambldorovoj zapovesti, i doveo te kod ovi'...

- Gomila budalaština - reče teča Vernon. Hari poskoči, gotovo sasvim zaboravivši da su Darslijevi tu. Teči Vernonu kao da se povratila hrabrost. Mrštio se na Hagrida stisnutih pesnica.

- Čuj ti, dečko - procedi on. Možda i ima nečeg čudnog u vezi s tobom, ali to nije ništa što se ne bi dalo izlečiti jednim dobrim batinama - a što se tiče tvojih roditelja, pa, bili su pravi čudaci, nesporno, i po mom mišljenju svet je bolji bez njih - dobili su šta su tražili, kad su se već spetljali s tom čarobnjačkom sortom - što sam i očekivao, znao sam ja da će nadrljati, kad-tad...

Ali u tom trenutku Hagrid skoči s kauča i izvuče ofucan ružičast kišobran ispod kaputa. Uperivši ga u teču Vernona kao mač, reče:

- Upozoravam te, Darsli... upozoravam te - zucneš li samo još jednu reč... 

Od straha da bi ga bradati džin mogao ubosti vrhom kišobrana, teča-Vernona hrabrost ponovo napusti; on se priljubi uza zid i ućuta. 

- Tako je već bolje - reče Hagrid, teško dišući, dok je ponovo sedao na kauč, koji se ovoga puta ugnu do poda.

Hari je, u međuvrememi, poželeo da postavi još stotinu pitanja. 

- Ali šta se desilo s Vol... izvinite... hoću da kažem, Znaš-Već-Kim?

- Dobro pitanje, Hari. Nest'oje. Iščez'o. Iste noći kad je hteo tebe da ubije. Što te čini još slavnijim. Vi'š, to ti je najveća misterija... postajao je sve jači i jači - š'o bi nestao?