Hari Poter i Kamen mudrosti - Dž. K. Rouling

*

- Dakle, tu smo, momče. Peron devet - peron deset. Tvoj peron bi trebalo da je tu negde između, ali izgleda da ga još nisu sagradili, zar ne?

Bio je sasvim u pravu. Iznad jednog perona visio je veliki plastični broj devet, a iznad sledećeg deset, dok između njih nije bilo ničega. 

- Želim ti uspeha na polugođu - reče teča Vernon s još pakosnijim osmehom i ode bez reči. 

Hari se okrenu i vide kako Darslijevi odlaze kolima. Sve troje su se smejali. Hariju se osušiše usta. Šta će sada, za ime boga? Počinjao je da privlači sve više radoznalih pogleda zbog Hedvige. Moraće nekoga da pita. 

Zaustavio je čuvara koji je bio u prolazu, ali nije se usudio da ga pita za peron devet i tri četvrtine. Taj čuvar nikada nije čuo za Hogvorts, a kada je video da Hari ne ume da mi objasni čak ni u kom delu zemlje se to mesto nalazi, poče da se ljuti verujući kako se Hari namerno pravi glup. Sve očajniji, Hari ga upita za voz koji polazi u jedanaest sati, ali čuvar reče da nema njednog u to vreme. Na kraju čuvar odšeta dalje, gunđajući nešto o traćenju vremena. Hari je jedva obuzdavao paniku koja ga je hvatala. Prema velikom časovniku iznad table s dolascima, imao je još deset minuta da se ukrca u voz za Hogvorts, a pojma nije imao kako; stajao je kao izgubljen nasred stanice, s kovčegom koji je jedva vukao, džepovima punim čarobnjačkog novca i velikom sovom.

Mora da je Hagrid zaboravio da mu kaže šta treba da uradi, kao što se, na primer, kucne treća cigla levo da bi se ušlo u Dijagon-aleju. Pitao se da li da izvadi svoj čarobnjački štap i počne njime da kucka po automatu za karte između devetog i desetog perona. 

U tom trenutku grupa ljudi prođe tik pored njega, i on uhvati nekoliko reči iz njihovog razgovora.

- ... prepuno Normalaca, pa da...

Hari se okrenu. Reči je izgovorila punačka žena koja se obraćala četvorici dečaka plamenoriđe kose. Svaki je pred sobom gurao prtljag poput Harijevog - i svi su imali po sovu.

Dok mu je srce lupalo poput čekića, Hari pogura svoja kolica, idući iza njih. Kada se zaustaviše, stade i on, dovoljno blizu da bi čuo šta pričaju.

- Koji vam je broj perona? - upita majka dečake.

– Devet i tri četvrtine!- ciknu mala devojčica, takođe riđokosa, koja se držala za ženinu ruku. - Mama, mogu li i ja da idem... 

- Nisi još dovoljno velika, Džini, neću o tome više ni reč čujem! U redu, Persi, ti pođi prvi.

Dečak koji je delovao najstarije zaputi se ka peronima devet i deset. Hari je gledao, pazeći da ne trepne, da ga ne bi izgubio iz vida - ali baš kad je dečak stigao do pregrade između dva perona, velika gomila turista nahrupi ispred njega, a kada je i poslednji ranac nestao s vidika, dečak je već bio iščezao.