Hari Poter i Kamen mudrosti - Dž. K. Rouling

*

ka njima počeše jedan po jedan da se bacaju na njega.

– Pivs – prošaputa Persi prvacima. – Poltergajst, kućna utvara. On povisi ton: – Pivse – pokaži se!

Odgovori mu glasan i nepristojan zvuk, poput onog kad se ispušta vazduh iz balona.

– Hoćeš li da ti dovedem Krvavog Barona?

Začu se jedno malo pop i pojavi se čovečuljak s opakim crnim očima i širokim ustima, koji je lebdeo u vazduhu skrštenih nogu, čvrsto stežući štapove.

– Ooooooooh – reče on, zlurado se cerekajući. – Majušni prvačići! Eto meni zabave!

A onda se, iznenada, stušti na njih. Svi se naglo sagnuše.

– Odlazi, Pivse, ili će Baron čuti za ovo, ne šalim se! – zagrme Persi.

Pivs se isplazi i iščeze, ispustivši štapove na Nevilovu glavu. Čuli su ga kako je prozujao, zakačivši u odlasku oklope koji zazvečaše.

– Morate da se čuvate Pivsa – reče Persi kada su ponovo krenuli. – Krvavi Baron je jedini koji može da ga kontroliše, pošto Pivs neće da sluša čak ni nas asistente. Evo nas, stigli smo.

Na samom kraju hodnika visio je portret vrlo debele žene u ružičastoj svilenoj haljini.

– Lozinka? – upita ona.

– Kaput Drakonis – reče Persi, i portret skliznu u stranu kako bi otkrio okruglu rupu u zidu. Svi se provukoše kroz nju – Nevila su morali malo da poguraju – i nađoše se u grifindorskom dnevnom boravku, prijatnoj, okrugloj sobi punoj mekih, udobnih fotelja.

Persi je pokazao devojčicama i dečacima vrata njihovih spavaonica. Na vrhu spiralnog stepeništa – bili su očigledno u jednoj od kula – najzad pronađoše svoje krevete: pet postelja s baldahinima od tamnocrvenog somota. Njihov prtljag je već bio tu. I suviše umorni da bi se raspričali, navukoše pidžame i padoše u postelje.

– Sjajna klopa, zar ne? – promrmlja Ron Hariju kroz zavese. – Gubi se, Krastice! Gricka mi čaršav.

Hari je hteo da pita Rona ima li još neku torticu, ali zaspa istog trenutka.

Možda se Hari zaista prejeo, jer je sanjao vrlo čudan san. Nosio je turban profesora Kvirela, koji mu se stalno obraćao i govorio mu kako mora smesta da se prebaci u Sliterin, jer mu je tako suđeno. Hari odgovori turbanu da ne želi da bude u Sliterinu; turban je postajao sve teži i teži; pokušavao je da ga zbaci s glave, ali ga je on sve jače i bolnije stezao – a tu je bio i Melfoj koji se smejao dok je on pokušavao da se izbori s tim čudom na glavi – zatim se Melfoj pretvori u nastavnika s kukastim nosem, Snejpa, čiji smeh postade još piskutaviji i jeziviji – a onda blesnu zelena svetlost i Hari se probudi, obliven znojem, sav drhteći.

Okrenuo se na drugu stranu i ponovo zaspao, a kada se sledećeg dana probudio uopšte se nije sećao tog sna.