Njegov dodir

8.

Crtala je crtež za novo dvorište koje je uređivala. Bio je to mali projekat na kome je radila. Rok je bio do kraja nedelje.

Ustala je i krenula po kafu, kada je neko pokucao na vrata. Trenutak kasnije, Marko je ušao u prostoriju, koja je bila njena privremena kancelarija.

- Mihajlo i ja te pozivamo da pođeš na piće sa nama. - nakezio se.

- Otkud on? - podigla je glavu sa papira i  pogledala u svog brata.

- Došao je po tebe, ali je naleteo na meni, pokazao sam mu hotel i dogovorili smo se da idemo na piće.

- U tom slučaju, pridružiću vam se. – ustala je i uzela torbu sa stola, a zatim krenula sa Milošem.

Sedeli su u kafiću preko puta hotela i ćaskali.

- Rekao sam ovo već, ali odradili ste odličan posao. Ponosan sam na tebe. – rekao je Mihajlo, a zatim je uhvatio za ruku, podigao je ka svojim ustima i poljubio.

- Ona i Vojin su odradili posao savršeno.  Nisam ništa manje od njih ni očekivao. – brat ju je bocnuo i ona ga je ošinula pogledom.

- Vala, koliko joj je stvarao probleme i muke, sve manje od ovoga bi bila propast.

- Na kraju i nije ispao toliko loš. – Marija je osetila potrebu da ga brani.

- Drago mi je da ste našli isti jezik na kraju. – Mihajlo je rekao i Miloš se zagrcnuo na ove reči. Marija ga je samo šutnula ispod stola
- Da li si dobro, bato? – potapšala ga je po leđima, udarajući ga malo jače.

- Da, da. Ne znam šta mi bi. – nakašljao se još jednom i pogledao u Mihajla. – Veruj, na kraju se ispostavilo da imaju dosta toga zajedničkog. – Marija ga je gledala popreko.

- Nego seko, kako napreduje pronalazak posla?

- Nadala sam se da će to brže ići, napisala sam u CV-u da sam radila veliki projekat, ali i dalje ništa. Čekam da me pozovu. – tužno je rekla. Sve skice koje je radila, su bile za njene bliske poznanike, kojima je želela da izađe u susret.

- Čuo sam da kod Vojina u firmi traže arhitektu, a vama nije strana zajednička saradnja. – Marko je rekao i Marija ga je šutnula ispod stola.

- Preskočiću.

- Ali šta fali, to bi ti idealno.

- Slažem se sa Milošem.

- Fali mi to što je u Italiji.

- Pa dobro, vratiće se.

- Da, za tri meseca. – sarkastično je rekla.

- Otkud znaš? – Mihajlo je pitao. Marko je upitno podigao obrvu.

- Pričali smo skoro nešto i rekao mi je da ide na tri meseca najviše.

- Pa dobro, to je svakako nezvanično, uvek može da dođe ranije. – Mihajlo je rekao. Nije sumnjao ništa.

Grizla ju je savest zbog svega što se dešavalo. Gledala je u svog brata, koji ju je bockao za Vojina, a Mihajlo, nesvestan situacije, pomagao mu je.

Nakon posla se uputila u stan. Miloš ju je ceo dan izluđivao, a Mihajlo mu je pomagao u tome.

- Šta želiš da jedemo? – pitao ju je kada su ušli u stan.

- A da samo naučimo nešto? Lenja sam za kuvanje.

- Može. – poljubio ju je. – Italijanska?

- Meni odgovara.

- Brzo se vraćam. – izašao je iz kuhinje i ušao u dnevnu sobu.

Krenula je da sipa sebi vodu, kada joj je telefon zazvonio.  Iznenadila se kada je ugledala Vojinovo ime na ekranu. Srce je počelo jako da joj lupa, kako od uzbuđenja, tako i od straha da bi Mihajlo mogao da naiđe. Nasmejala se, a zatim javila.

- Halo. – rekla je i nasmejala se.

- Ja sam, Vojin. – bila je sto posto sigurna da je ovo rekao čisto da kaže nešto. Pogledala je oko sebe i videla da Mihajla nema na vidiku.

- Znam. – ponovo osmeh.

- Na pauzi sam, pa sam hteo da vidim šta radiš.

- Spremam ručak. – lupila je prvo što joj je palo na pamet.

- Pa ti znaš da kuvaš.  Impresioniran sam.

- Puna sam iznenađenja. – nasmejala se.

Oboje su ućutali. Pogledala je ka radnom stolu i mogla je da ih zamisli tu. Gole. Grešne.

- Ćutiš. Zašto imam osećaj da si u mislima svojim, o meni? – rekla je, čisto da izbije svoju ideju iz glave.
- Zato što si jebeno u pravu. – izdahnuo je.

Ugrizla se za donju usnu i nasmejala se na ovo. – Verujem da ćeš mi ispričati nekad. Kako je tamo?

- Milano je jako lep grad. – okrenula se ka vratima kuhinje u slučaju da Mihajlo naiđe. – Ali mi je izuzetno dosadno. Naporno. Gledam da što pre završim i pobegnem odavde.

- Ali tek si došao tamo. – otpila je malo vode.

- Da, ali sam sam ovde.

- Volela bih da mogu da budem pored tebe. – ni sama nije znala zašto je to rekla.

- Raspitaću se, možda uspem da sredim nešto i da mi se pridružiš. 

- To bi bilo lepo.

U tom trenutku je Mihajlo ušao u kuhinju.

- Maro. – držao je malu kutijicu u ruci.

Izdahnula je. – Izvini, moram da idem.

- Čuo sam. – sad je on bio taj koji je izdahnuo. – Čujemo se. – rekao je I prekinuo vezu.

- Ko je to bio? – prišao joj je.

- Ma Marko, zaboravila sam da mu dam papir neki. Za koliko stiže hrana?

- Za pola sata.

- Šta je to? – rukom je pokazala na kutiju.

- Poklon. Izvoli.

Otvorila je kutiju i pogledala prelepu Pandorinu narukvicu.

- Prelepa je. – izvadila ju je iz kutije, a zatim ga poljubila.

- Za najlepšu devojku, najlepše stvari. Dozvoli da ti pomognem. – uzeo je narukvicu i zakačio joj.

Da, to je bio Mihajlo.  Muškarac koji ju je obasipao lepim rečima. Muškarac koji je raznim gestovima činio da se ona oseća posebnom. Ali njoj je nešto falilo. Tačnije neko. A taj neko, je bio daleko. U Italiji. Sedeo je i razmišljao o njoj.

‐-------------
Rekla sam sebi, jedan nastavak dnevno, ali nema, ne ide.
Ali to je to od mene za danas. ❤️