Njegov dodir

21.

Dan po dan i prošlo je malo više od mesec dana kako su došli ovde. Sa bratom se čula svaki dan. Mnogo joj je nedostajao. Jedva je čekala da Vojin završi sve obaveze koje ima ovde i da se vrate kući.

Vetar je mrsio njenu kosu, dok je ispijala svoju jutarnju kafu. Danas je bila nedelja i Vojin nije radio. Njeno razmišljanje o Marku, prekinuo je telefon. Iskulirala je prvo zvono, ali čim je pomislila da je prestao da zvoni, melodija se čula ponovo. Ušla je u stan i prišla telefonu. Nije imala običaj da se javlja na njegov telefon. Velikim slovima je pisalo „DUŠAN MARKOVIĆ".

- Marković? - prokomentarisala je na glas. – Vojine zvoni ti telefon! – razdrala se.

- Javi se! – čula je iz kupatila.

- Halo? – rekla je.

Muškarac sa druge strane se na trenutak zbunio i udaljio telefon, a kada se uverio da je pozvao pravu osobu, rekao je. – Ćao, Dušan ovde, da li mogu da dobijem Vojina?

- Tušira se trenutno. – izdahnuo je i prošao rukom kroz kosu.

- Reci mu da me pozove. – zabrinuto je rekao. Možda nije bio dobar brat, ali voleo je Vojina.

- Da li je sve u redu? – Marija je pitala.

- Da.. Ovaj ne. Uglavnom, hitno je.

- Pozvaće te uskoro. – rekla je.

- Hvala ti. Prijatno. – rekao je i prekinuo vezu.

Taman je ostavila telefon, kada se Vojin pojavio go od pasa na gore. Donji deo tela mu je bio umotan u beli peškir.

- Ko je zvao?

- Neki Dušan. Je l' to tvoj brat? – nikada joj nije pričao o porodici.

- Šta je hteo? – primetila je da je postao napet na pomen njegovog imena.

- Ne znam, rekao mi je da ga nazoveš. – uzeo je telefon i okrenuo svog brata.

- Rekao sam ti da me ne zoveš. Ne zanimate me. – drsko je rekao. – Molim? Kad? – držanje mu se promenilo i seo je na krevet. Marija je zbunjeno gledala u njega. – Poslaću ti nešto para. – uhvatio se za koren nosa. – Dušane u Italiji sam. Dobro. Videću šta mogu da uradim. Ćao. – prekinuo je i pogledao u svoje ruke koje su se nalazile u njegovom krilu.

- U kurac! – šakama je obuhvaitio svoje lice i protrljao ga, a zatim pogledao u Mariju. – Nema ga.

- Koga nema?

- Moj otac. Umro je. – zabrinuto ga je pogledala i sela pored njega.

- Šta se desilo?

- Infarkt. Krenuli su ka bolnici i srce je samo prestalo da kuca.

- Žao mi je. – zagrlila ga je. Znala je koliko je teško kada izgubiš roditelja.

Nije znao kako da se oseća. Nisu bili u kontaktu, ali bio mu je otac. Bilo mu je krivo.

- Mi.. Nismo u dobrim odnosima. – zamišljeno je rekao. – Imao sam osećaj da su me njih dvojica oduvek krivili za majčinu smrt.

- Šta se desilo? – držala ga je za ruku i bodrila.

- Imala je rizičnu trudnoću, samim tim je i porođaj bio dosta rizičan. Ubrzo nakon mog rođenja, umrla je. Dušan je bio mali. Otac se nakon toga okrenuo alkoholu, zanemarivao je Dušana i mene. Baka i deka su se brinuli za nas. Oca nikada nije bilo briga za mene. Sve što sam postigao, postigao sam zahvaljujući baki i deki. – izdahnuo je i pogledao u Mariju. – Okrenuo je Dušana protiv mene. Brat me je mrzeo i krivio za smrt naše majke. Oduvek mi je delovalo tako.

- Tako mi je žao. – suzdržavala se da ne zaplače. Nije ni mogla da zamisli kroz šta je sve prošao.

- Ja, ne osećam ništa trenutno. Žao mi je, ali to je sve. – nije želeo da joj kaže da je osetio olakšanje.

- Idem da nas spakujem. – ustala je.

- Jaa... Mislio sam da ne idem. – izdahnula je i kleknula ispred njega.

- Pogledaj me. Nemam pojma kroz šta prolaziš, ali ti, kao njegov sin, treba da budeš tamo. Zaslužuješ da se poslednji put oprostiš od njega. Obojica to zaslužujete.

- Hoćeš li biti pored mene?

- Uvek. – nasmejala se i ostavila nežan poljubac na njegove usne.

Nakon što je javila bratu da dolaze, posvetila se pakovanju njihovih stvari. Izgleda da se njen boravak u Milanu završio.

Za to vreme, on je nazvao svog brata i dogovorio se sve sa njim, a zatim bacio na organizaciju sahrane. Sve ovo, bilo mu je čudno.

Put do Beograda, proveo je u razmišljanju. Takav je bio i dok ih je Marko vozio ka stanu.

Pred očima mu je bilo detinjstvo u kome nije imao očinsku figuru. Razmišljao je o danima i vremenu u kome je odrastao. Bio je zahvalan deki i baki jer su ga izveli na pravi put i nisu dozvolili da propadne.

Čak ni sada, nije želeo da bude tu. Marija ga je sve vreme čvrsto držala za ruku, dok je on čekao da sahrana prođe. Jedva je želeo da se ovaj dan završi i da konačno zagrli Mariju.

Mislio je, da će možda osetiti nešto, kada vidi svog oca, ali nije osetio ništa. Malo je pričao sa bratom. Gledao u sve te nepoznate ljude, koji su došli da izjave saučešće i jedva čekao da ode.

- Ako ti bilo šta treba, pozovi nas. – iz razmišljanja ga je trgao Marijin glas. Video je da priča sa Dušanom.

- Hvala ti. – pogledao je u brata. – Drago mi je što si došao.

- Daa... – tužno je rekao.

Bio je ljubomoran na odnos koji su Marija i njen brat imali, a sada je znao i razlog za to. On nikada nije imao takav odnos sa svojim bratom.

Ušli su u njegov stan i tek tada je osetio kao da može ponovo da diše.

- Gotovo je. – rekla je i zagrlila ga.

- Hvala ti.

- Uvek. – nasmejala se. – Hajde, spremiću nam toplu kupku.

- Sav sam tvoj.

Nakon tople kupke, utonula je u njegov zagrljaj. Ležala je na njegovim nagim prsima, dok ju je on grlio. Nisu mnogo pričali. Oboje su bili u nekim svojim mislima. Marija se udobnije smetila u njegov zagrljaj, a zatim utonula u san. Ubrzo je i on dopustio snovima da ga preuzmu.

.........

Kako se približavam kraju, inspiracija polako opada.

Znam da sam obećala do sredine meseca kraj priče, ali jednostavno, ne stižem.

Uglavnom, izvolite dva nova nastavka, trudiću se da završim uskoro.

Trenutno radim na nečemu novom i to mi malo oduzima vremena. Pored toga, dobila sam inspiraciju za još nešto novo, e sad ne znam kako bi to izgledalo. Verovatno će biti kratka pričica.

Izvinite na čekanju, nadam se da ću uskoro završiti.