Njegov dodir

24.

Ležala je i gledala Vampirske dnevnike, po sto prvi put, kada su se vrata njene sobe otvorila. Na vratima se pojavila nasmejana Jelena sa kesom u ruci.

- Nosim hranu. – rekla je.

- O konačno, umirem. – nasmejala se i stopirala seriju. I ako je se nije sećala, osećala se slobodnom sa njom. Bila je nekako opuštena. Prošlo je tri dana od kako je u bolnici i već sad je želela da poludi od bolničke hrane.

- Šta kažu, kad izlaziš? – Jelena je pitala.

- Da se ja pitam, odmah, ali ne pitam se. Koliko sam shvatila, ako sve bude kako treba, za tri dana. – zagrlizla je komad belog mesa. – Bože, kako je dobro.

Onda je ušao on. Muškarac iz njenih snova. Nisu mnogo pričali, jer ona nije znala o čemu bi pričala sa njim. Marko joj je u kratkim crtama objasnio ko je on.

- Znaš da ne smeš da jedeš to. – seo je na stolicu, pored njenog kreveta.

- Ali ipak jedem. – drsko je rekla. Da, to je bila ona.

- Ostaviću vas. – Jelena je ustala i krenula da izađe. – Vidimo se sutra. – poljubila ju je u obraz, a Vojinu mahnula i izašla.

- Prekini da buljiš u mene. Neprijatno je. I jezivo. – rekla je pola sata kasnije.

Ležala je i gledala seriju, dok je on sedeo i posmatrao je.

- Izvini. – izdahnuo je, tek sada je bio svestan da je buljio u nju. – Šta kažu doktori, kad će da ti se vrati pamćenje.

- Ne znam. – frknula je. – Kao da to ima rok trajanja.

- Želim da me se setiš! – pucao je. Nije znao ni sam šta mu je.

- Želim i ja! – pukla je. – Ali to ne ide tako. Ne možeš da mi kažeš „seti me se" i bum, ja sam te se setila. – nervirao ju je.

- U pravu si. Izvini. – uhvatio se za koren nosa. – Ubija me činjenica da si me zaboravila. Da se ne sećaš onoga što smo imali.

- Možda nisam sve zaboravila. – ugrlizla se za usnicu.

- Molim? – tračak nade se pojavio.

- Sećam se nas u hotelu. – izdahnula je. – Sećam se mene mokre, zbog kiše koja je tu noć padala i tebe. Čekala sam Marka, ti si bio tu. – sada, dok priča ovo, delovalo joj je kao njeno najlepše sećanje. – Pričali smo. Onda si me ti poljubio. Predložio da odemo u tvoju sobu. Sećam se koliko sam uživala te noći. – ponovo se ugrizla za usnicu.

- Zašto mi nisi rekla? – pitao je. Trenutno je imao želju da je zadavi. – Izbegavam te, kada te vidim ćutim, da bi ti mogla da se setiš.

- Nisam odmah bila svesna toga. Bio si mi poznat, nisam znala odakle, onda mi je sinulo. Sećam se i da si me izluđivao tokom saradnje i prosto sam odlučila da ti prećutim to, dok se ne setim svega.

- Da li se sećaš svega? – kut usne mu se razvio u osmeh.

- Ne... I dalje ništa. – oboje su izdahnuli u isto vreme.

- Za početak je i ovo dovoljno. – ustao je i poljubio je u čelo. – Spavaj sad. Biću ovde. – klimnula je glavom i namestila se malo bolje.

- Pričaj mi o nama. – rekla je par minuta kasnije.

Nasmejao joj se i krenuo da se priseća svih detalja. – Znaš kako smo se upoznali, toga se savršeno sećaš. – zadirkivao ju je. – Onda znaš i da si preverila dečka sa mnom. Radili smo zajedno. Izluđivala si me. Na sve načine samo pokušavao da saznam ko si ti, ali nije ti bilo traga. Onda smo se sreli na otvaranju hotela. Opet si prevarila Mihajla sa mnom. Nakon toga se nismo videli neko vreme. Ja sam išao u Italiju. Kad sam se vratio, krenuli smo da se viđamo. Onda je
Mihajlo saznao. Pa smo ga tvoj brat i ja prebili. – nasmejao se. Bilo mu je žao što ga nije bolje udesio.

- Čula sam za to. Jelena mi je rekla.

- Naravno da ti je rekla. Ubrzo nakon toga smo ozvaničili vezu.

- Kakva nam je bila veza? – bolelo ju je što se ne seća. Nijedna telesna povreda, joj nije teško padala, kao činjenica da ga se ne seća.

- Iskreno, ti si nešto najbolje što mi se desilo. A veza, veza nam je poput raja.

- Žao mi je što se ne sećam.

- Hej, ne brini, imamo svo vreme ovog sveta. A i pomoći ću ti. Stvorićemo nove uspomene. – ustao je i poljubio je u čelo. – Volim te. – rekao je, ali nije dobio potvrdan odgovor.

Bolelo ga je to, ali nije želeo da prizna. Razumeo je da je potrebno vreme. A on je samo morao da se pomiri sa tim.

- Spavaj sad. – pričali su cele noći.

- Laku noć. – nasmejala se.

- Laku noć, Cvetiću. – uzvratio je.

Na trenutak se trgla na njegove reči, ali ubrzo je prošlo. To Cvetiću joj je delovalo tako poznato.