Njegov dodir

19.

Šest meseci kasnije

Veselo je igrala uz neku izmišljenu melodiju, dok je koračala ka kuhinji. Tek što je bila završila crtež, koji je trebao Vojinu za projekat.

Nasmejano je ušetala u dnevnu sobu, koja je razdvajala hodnik i kuhinju, kada je čula ženski kikot i trenutak kasnije čula nekog kako priča na italijanskom. Pogledala je ka izvoru zvuka i videla Vojina koji se smeje nečemu, držeći laptop u krilu. Onda je on rekao nešto, i oboje su se smejali. Pričao je sa nekim, zaključila je

Zastala je ispred njega i nakašljala se. Podigao je pogled sa laptopa i pogledao je. Rukama mu je pokazala na laptop i on je izdahnuo. Rekao je nešto na italijanskom i pogledao u nju.

- Na sastanku sam. – rekao je.

- Na sastanku? Nisam znala da se na sastanku kikoćeš i flertuješ sa devojkama. – podbočila se.

- To je Bela, moja pomoćnica.

- Bela? Pomoćnica? – podigla je obrvu.

- Da li si ljubomorna? – nasmejao se. Zadirkivao ju je.

- Ostaćeš bez večere. – krenula je ka kuhinji.

- Vidim još uvek te drži! – dobila je. Vratila se ka njemu i pogledala ga.

- Reci još jednu reč i spavaćeš na trosedu. – pokazala je rukom na krevet.

- Volim te. – iskreno je rekao. – I kunem ti se, oženiću te jednog dana.

- Ako te ne otrujem pre toga. – opet je krenula ka kuhinji. – I pričaj na engleskom! - razdrala se.

Glasno se nasmejao i pogledao u laptop.

- Izvini, Marija je danas posebno raspoložena. – rekao je na engleskom.

- Nema veze. Gledaj, mogu da te pokrijem još nedelju dana, potreban si ovde. – Bela je rekla.

Prošao je rukom kroz kosu i izdahnuo. – Marija će da me ubije ovog puta. Ako se ne javim, mrtav sam.

- O da dragi, da sam na tvom mestu mestu spavala bih otvorenih očiju. – Marija je prošla pored njega držeći šolju sa kafom. – Završila sam crtež.

- Volim te. – ponovo je rekao. Pogledao je u Belu. – Moram da idem. Javljam ti detalje u toku nedelje. – Bela je na to klimnula glavom i prekinula vezu.

- Ima li kafe za mene? – seo je pored nje i zagrlio je.

- Neka ti Bela skuva. – otpila je malo kafe.

- Nije mi jasno što si ljubomorna na nju.

- Zato što si opušten sa njom. – okrenula se ka njemu. – Ni sa kim nisi takav osim sa njom i sa mnom.

- Ali među nama nema ničeg. Sad kad budemo išli, upoznaćeš je. – uzeo je malo njene kafe.

- Gde da idemo?

- U Milano. – video je kada je napravila neku nedefinisanu facu. – Moram da se vratim tamo.

- Zašto sad?

- Potreban sam im. Obećala si mi da ćeš poći sa mnom.

- Znam šta sam obećala! – izdahnula je. – Koliko?

- Dva meseca. – uhvatio se za koren nosa. Ostaviće ga.

- Dva meseca?! – šokirala se. Mrzela je sebe zbog obećanja koje je dala. – Ne mogu.

- Zašto? Ako je zbog Marka, kunem ti se, ubiću te. – mrzeo je Marka samo zbog jedne stvari. Zbog povezanosti njega i Marije.

Znao je, mogao je da se takmiči sa bilo kojim muškarce, bilo kojom njenom drugaricom i mogao je da pobedi sve njih. Znao je da bi uvek izabrala njega. Ali Marko... Marko je bio posebna priča. On nije imao nikakve konkurencije. Znao je, da ako bi joj on nekada rekao da raskine sa Vojinom, raskinula bi, i to ga je ubijalo. Marko i Marija su imali neku neraskidivu vezu i on tu nije mogao ništa. Nije htela da ide sa njim u Milano, samo zbog Marka.

- Ne mogu da ga ostavim. – rekla je. – Ne znam da funkcionišem bez njega. Da je na par dana, pošla bih. – nije mogla da ostavi brata.

- Marija, on nije mali. – bio je ljut. – Ima dovoljan broj godina da se stara o sebi. Uostalom i Jelena je tu. Čisto sumnjam da bi dozvolila bilo šta.

- Šta ako mu se desi nešto, a ja ne budem ovde?

- Neće mu se desiti ništa. – bio je ljubomoran na Marka. Ali bilo mu je i drago da ona ima nekog u životu kao što je on.

- Moram da popričam sa njim.

- To mogu da podnesem. – pričao je on sa Markom već o tome. I znao je kraj njihovog razgovora.

Dva dana kasnije, nalazila se pred vratima stana svog brata. Pozvonila je i sačekala da joj otvori.

Uskoro je ugledala svog brata na vratima. Nosio je crnu majicu i crne trenerke. Svoju mokru kosu je brisao peškirom.

- Poranila si. – rekao je i zagrlio je. Trebalo je da idu na ručak.

- Želela sam da prvo popričamo nasamo.

- Desilo se nešto? – zatvorio je vrata stana i krenuli su ka terasi.

- Vojin želi da pođem u Milano sa njim.

- Pa pođi, šta je problem? – seo je pored nje.

- Planira da tamo budemo oko dva meseca. – izdahnula je i pogledala ga.

- Dva meseca? – nije mu se svidelo to. – Da li želiš da ideš?

- Da, ali ne mogu da te ostavim. – nasmejao se i uhvatio je za ruke.

- Seko, postoji mnogo razloga zbog kojih želim da ubijem tvog dečka, ali postoji jedna stvar koja je vrednija od svih tih razloga, a to je da te voli. A znam da i ti voliš njega. Pođi sa njim. Budi sa njim.

- A ti?

- Ja sam tu. Čekaću da se vratiš. – privukao ju je u zagrljaj. – Uostalom, nisam mali, umem da se staram o sebi. A i Jelena je tu.

- To je i Vojin rekao.

- Mrzeće me zbog tebe. – izdahnuo je. – Idi.

- Sa Mihajlom me nikada nisi puštao na putovanje duže od deset dana. – rekla je kroz osmeh.

- Nikad mu nisam verovao. Zapravo mi se nikad nije svideo.

- O da, znam. – zagrlila ga je. – Volim te.

- Volim i ja tebe.

- Samo jedan poziv i vraćam se.

- Samo jedan poziv i dolazim po tebe. – rekao je i poljubio je u čelo.

- Hajde spremaj se. Kasnimo na ručak sad.

- Evo idem.

Da, to je bio njen brat. Njena srodna duša. Život ih je naterao da uvek budu povezani. Znala je da život bez njega nije život. Znala je da se bez njega nije osećala potpunom.

Ali tu je sada bio Vojin. Činilo joj se da je popunio onaj tračak praznine, koji je osećala. Činilo joj se da je on bio deo slagalice, koji joj je nedostajao.

----------------
Ćaos, evo jednog kasnog nastavka od mene.

Bližimo se kraju. Potrudiću se da do sredine februara završim sve. Planirala sam da završim i onda objavim sve odjednom. U slučaju da se to ne desi, do sredine februara ćete dobiti sledeći nastavak.

Marija.