Njegov dodir

22.

- Dobro jutro. – Vojin je provirio glavom u sobu, a zatim ušao sa poslužavnikom unutra.

- Dobro jutro. – nasmejala mu se. – Bože, razmazićeš me. – uzela je malo pršute i stavila u usta. Zatim je uzela drugo parče i dala njemu.

Na prvi pogled, bilo je to jedno sasvim obično jutro, dvoje ljudi koji su se voleli. On je danima unazad razmišljao da je pita da se uda za njega. A ona je uživala u pažnji koju je dobijala.

Na prvi pogled dvoje stranaca, postalo je dvoje ljudi, koji su činili jednu celinu. Dve polovine, su konačno postale jedna duša.

Ćaskali su neobavezno, kada je njoj zazvonio telefon. Bio je to njen brat.

- Dole sam. – rekao je.

- Silazim za minut. – prekinula je i pogledala u Vojina. – Moram da idem. Vidimo se večeras? – prišla je i obavila ruke oko njegovog vrata. – Volim te. – poljubila ga je, nesvesna da je to možda poslednji put.

- Volim i ja tebe. Pozdravi Marka.

Sedeli su u restoranu i ručali. Marko je već neko vreme želeo da popriča sa njom o Vojinu.

- Da li si srećna? – ispalio je kao iz stopa.

- Molim? – spustila je viljušku i nož i pogledala ga.

- Da li si srećna sa Vojinom?

- Da li ti delujem kao da nisam? – šokiralo ju je njegovo pitanje. Nije znala na šta cilja. A još gore, nije znala zašto je to pita.

- Ne.. Zapravo, deluje mi kao da si konačno procetala.

- Jao, hvala batice. – prevrnula je očima. – Srećna sam. Vojin me drži kao malu kap vode na dlanu. – kada se zamisli, on je bio idealan za nju. – Osećam se potpuno kada sam sa njim.

- Meni je to dovoljno. – nastavio je da jede, kao da je pre toga nije ništa pitao.

- Zašto me pitaš ovo?

- Želim da mi kažeš ako imaš neki problem. Znaš da ništa ne krijemo jedno od drugo. – smislio je u sekundi. Vadio se na kartu poverenja, a zapravo je Vojin potražio njenu ruku.

Mogao je da je zaprosi i bez da ga pita, ali znao je koliko joj je Markovo mišljenje važno. Pitao ga je čisto zbog formalnosti, a odgovor koji je dobio, pa recimo da je bio očekivan. Nakon predavanja, koje mu je Marko održao, rekao je da imaju blagoslov, ali pre toga, želeo je da popriča sa Marijom. Ipak je ona bila centar njegovog sveta.

- Da, znam. – nije mu poverovala, ali je dan bio prelep i nije želela da ulazi u dalju diskusiju sa njim.

Nakon ručka su krenuli u šetnju, a zatim se uputili ka njegovom stanu.

- Mihajlo je u gradu. – rekao je kada su stali zbog crvenog svetla na semaforu.

- Otkud znaš? – pogledala ga je.

- Sreli smo se pre par dana. – izdahnuo je. Odmah se setila sukoba od pre par meseci i pogledala ga.

- Da li ste..?

- Ne brini, nisam ga napao. Nije mi se čak ni javio. – nasmejao se. – Čuo sam da se verio.

- Molim? – opet je bila šokirana. Nije bila ljubomorna, samo joj je to bilo čudno.

- I verenica mu je trudna. – rekao je i pokrenuo automobil, kada se upalilo zeleno svetlo.

- Ma šta pričaš ti? Marko, pazi! – želela je nešto drugo da kaže, ali bilo je kasno.

Vozač crnog BMW-a je izleteo, prošao kroz crveno svetlo i udario u njih. Nije imao vremena da se zaustavi.

Sedeo je u svojoj kancelariji i gledao izveštaj, kada mu je zazvonio telefon.

- Halo. – javio se na nepoznati broj.

- Gospodine, zovemo iz bolnice. – ustao je sa stolice. – Pronašli smo vaš kontakt u telefonu gospođice Kostić.

- Da li je Marija dobro? – upitao je drhtavim glasom.

- Gospođica je primljena u kritičnom stanju. Na operaciji je. To je sve što mogu da vam kažem.

- Hvala vam. Dolazim. – rekao je i prekinuo vezu.

Pokušavao je da dobije Marka, ali je bio nedostupan. Vozio je kao ludak. Ni sam nije bio svestan, koliko je saobraćajnih prekršaja napravio, ali želeo je samo jedno, da stigne do nje.

A sve je bilo tako idealno. Njih dvoje, uživali su u doručku tog jutra. Tog jutra je kao i svakog prethodnog vodio ljubav sa njom. Ali, osetio je da je nešto drugačije. Osetio je da se nešto sprema.

Uleteo je u hodnik bolnice i došao do recepcije.

- Kako vam mogu pomoći? – sestra ga je pitala.

- Marija Kostić.

- A vi ste joj?

- Verenik. Čuli smo se pre par minuta. – krenula je da kuca nešto na računaru.

- Gospođica je još uvek na operaciji. Sa njom je i gospodin Kostić.

- Kako je on?

- Stabilno je za sad. Gospodin je imao lakše povrede.

- Da li mogu da ga vidim?

- Naravno. Soba 303.

- Hvala vam. – prošao je rukom kroz kosu i krenuo u potrazi za Markom.

Šta im se pobogu desilo? – prošlo mu je kroz glavu.

Delovalo mu je kao da prolazi večnost. Čekao je i molio se da bude živa. Jelena je dremala na njegovom ramenu. Želeo je odgovore, koje nije mogao da dobije. Marko je spavao, a njegova voljena se borila da preživi.

Uspravio se kada je ugledao da lekar izlazi iz operacione sale što je probudilo Jelenu. Ustao je i prišao mu.

- Doktore, kako je Marija?

- Gospođica Kostić je borac. U kritičnom je stanju, ali živa je. – izdahnuo je. – Uradio sam sve što sam mogao, sve ostalo je na gospođici.

- Hvala vam.

Živa je. To mu je bilo najbitnije.