Njegov dodir

9.

Gledao je u plafon. Jedna ruka mu je bila na stomaku, dok se druga nalazila ispod njegove glave. Izdahnuo je i pogledao u devojku koja je ležala pored njega.

Brineta, malo sitnija od Marije, ležala je pored njega i spavala. Na trenutak je pokušao da se seti njenog imena, ali bezuspešno.  Kao da je bitno. Sutra je se neće sećati. Bila je samo još jedna u nizu koja je u ovih mesec dana pokušavala da zameni Mariju, ali bezuspešno.
Sutra će na njenom mestu biti neka druga.

Ustao je iz kreveta i navukao bokserice, a zatim se uputio ka kuhinji. Imao je naviku, da kad ne može da spava, popije čašu mleka. To mu je ostalo od detinjstva i bake koja ga je čuvala.

Pogledao je u mali kalendarčić koji se nalazio na frižideru.  Još tri dana i vraća se kući. Ubrzao je što je više mogao i moći će da se vrati. Ali na kratko.

Popio je mleko i vratio se u krevet. Brineta se približila njemu i zagrlila ga. To nije ona, ponavljao je u sebi.

Ujutru se probudila sama u krevetu. Na trenutak nije znala gde je, ali onda se setila prelepih crta lica i crne guste kose. Sećanje je počelo da navire i to joj je izmamilo osmeh. Protegla se i ustala. Na brzinu je obukla svoje stvari i krenula da ga potraži.

Ugledala ga je za stolom kako gleda nešto na laptopu. Nasmejala se I krenula ka njemu. Ali osmeh joj je spao kada je ugledala Bellu.

- Dobro jutro. – promucala je.

- Dobro jutro. – Vojin je na trenutak podigao glavu i odmerio je od glave do pete. Sporo. – Bella isprati gospođicu.

- Ali... – devojka je krenula da se pobuni.
- Amna imam posla. – lupio je prvo ime koje mu je palo na pamet.

- Amina, zovem se Amina. – devojka je iznervirano rekla.

- Svakako imam posla. Bella.

- Gospođice, pođite za mnom. – Bella je ljubazno rekla i krenula ka vratima.

Devojka je nezadovoljno frknula i krenula ka vratima. Vojin nije sklanjao pogled sa laptopa.

- Mislim da bi trebalo da smanjiš malo. – Bella je prokomentarisala kada se vratila. U međuvremenu su stekli jedan prijatan odnos.

- Mislim da te se to ne tiče. – na trenutak ju je pogledao, a zatim nastavio da kuca izveštaj.
 
- Kako ti kažeš. – otpila je malo kafe.

- Da li je sve spremno?

- Da. Poslala sam ti sve obaveze za ova tri dana.

- Karta za Beograd?

- Spremna. Imaćeš posla par dana tamo.

- Znam. Poslaću ti to kad završim.

- Kad se vraćaš beše?

- Nadam se za mesec dana. – nemo je klimnula glavom I pogledala u svoj laptop.

Nakon što je sleteo u Beograd, želeo je da joj se javi, ali odustao je. Oni nisu ništa. 
Uputio se ka svom stanu, istuširao se i legao da odmori. 
Pogledao je e-mail koji mu je Bella poslala i onda se posvetio sebi. Odgledao je film, večerao i legao.
Šta li ona radi? Da li je i on njoj nedostajao? Jer ona njemu iz nekog razloga jeste.

Dani koji su prolazili od kada je Mihajlo došao,  za nju su bili kao u banji. Uživala je. Kat – kad bi razmenila par poruka sa Vojinom, ali to je bilo sve.
I dalje je osećala neku prazninu kada je Mihajlo u pitanju i pokušavala je da shvati o čemu se radi. Nije joj išlo.

- Hoćemo na večeru? – Mihajlo ju je pitao dok je kucala izveštaj za Miloša.

- Može.

- Rezervisaću nešto.

Kasnije te večeri, uputili su se ka restoranu. Četvoro ljudi će se uskoro naći na istom mestu.
Rukom u ruci, Mihajlo i Marija su ušetali u restoran. Konobar im je pokazao njihov sto.
Dok su čekali da im konobar donese večeru, ušetao je on. Samouverenog hoda. Pun harizme. Nije gledao oko sebe. I sam je znao šta nosi njegova pojava.

Pored njega je išla sitna brineta, koja je kao i sve ostale podsećala na nju. Nije to odmah provalila.
Srce je počelo užurbano da joj lupa, kada ga je ugledala. Bila je presrećna. Ali onda  je ugledala nju. Sitnu brinetu i osmeh joj je spao sa lica.

- Šta nije u redu? – Mihajlo je pitao i okrenuo ka pravcu u kome je Marija gledala. – Ko je to?

- Vojin, radili smo na projektu zajedno. – brzo se pribrala i nasmejala.

Ali baš u tom trenutku pogledi su im se sreli. On je bio iznenađen što je vidi, a posebno je bio iznenađen zbog muškarca koji je sedeo kraj nje. Nije sklanjao pogled sa nje. Osećala se zarobljeno, dok su se gledali kao da niko oko njih ne postoji.

Onda je rekao nešto svojoj pratilji i ustao. Krenuo je ka njoj.

- Dobro veče. – prišao je stolu za kojim su sedeli Mihajlo i Marija.

- Dobro veče. – nasmejala se srećno. – Nisam te očekivala ovako brzo.

- Iskrslo mi je nešto i morao sam da se vratim. – okrenuo se ka Mihajlu. – Vojin Marković.  – pružio mu je ruku.

- Mihajlo Kovačević. – rukovali si se. Vojin je nakon toga pogledao u Mariju.

- Drago mi je da sam te video. Izvinite, moram da se vratim. Prijatna večera.

- Takođe. – nasmejala se i on je otišao. 

- Pa on je, vau. – Mihajlo je rekao. Marija ga je pogledala. – Deluje strašno i moćno.

- I jeste. – konobar je u tom trenutku doneo večeru i više nisu razgovarali.

Nakon večere, Mihajlo se uputio do toaleta i Marija je ostala sama. Smoreno je gledala u telefon i kada je podigla pogled, njegove oči su je već posmatrale. Podigla je čašu I nazdravila, a zatim otpila malo vina.
Ušla je u njegov kontakt i poslala mu je poruku.

- Otarasi je se. Nije ti potreba kopija, imaš original. – belo vino ju je malo udarilo, tako da je bila prgavog jezika.

Izvadio je telefon iz džepa sakoa čim je pogledala u njega. Pročitao je poruku i nasmejao se.

- A je l’? Šta ćemo sa gospodinom plavušanom? – podigao je obrvu zainteresovano.

- Njega prepusti meni.

U tom trenutku je Mihajlo došao i tu je bio kraj njihovog razgovora.

- Da platim račun i možemo da krenemo.

- Naravno. – klimnula je glavom.

Više joj ništa nije bitno. Želela je da se nađe u njegovom naručju.

- Sigurna si da nećeš da svratiš? – bili su ispred zgrade u kojoj je Mihajlo živeo.

- Umorna sam. Ustajem rano. – zapravo se nadala Vojinovom pozivu.

- Onda u redu. Vidimo se. – poljubio ju je i izašao iz auta.

Sačekao je da se udalji autom i ušao u zgradu. Jedva je čekao da se sruši u krevet i zaspi.