Njegov dodir

23.

Gledala je u razvijena leđa, muškarca koji je bio obučen u belu košulju. Ta izvajana ramena, bila su joj tako poznata, a njegova gusta crna kosa, ju je mamila da zavuče prste u nju. Činilo joj se kao da je večnost prolazila. Nalazili su se u njenoj sobi. Pokušavala je da ga dozove, ali joj glas nije izlazio iz usta. Krenula je ka njemu, ali noge su joj izdajale. Onda se on okrenuo ka njoj.

- Marija! Cvetiću moj. – glas joj je bio tako poznat. Milovao je njene uši. Bio je melem za njenu dušu.

Njegov dodir joj je tako prijao. Topila se u njegovom zagrljaju. Krenula je još nešto da kaže, ali nije imala glas. Šta joj se dešava?

Onda je čula glasove u pozadini. Ženski, nepoznati glas i glas njenog brata.

- I dalje ništa? – čula je ženski glas.

- Ne... Poludeću ako se ne probudi. Ja sam kriv. – pokušala je da mu kaže, kako nije kriv, ali ni to nije mogla. – Lud sam bez nje. – ponovo glas njenog brata. – U ovakvom je stanju zbog mene.

Morala je da ga urazumi. Ali zašto ga ne vidi? Pogledom je tražila, nepoznatog muškarca, ali nije ga bilo. Nestao je. I dalje je čula glas njenog brata.

- Molim te probudi se. – rekao je. – Poludeću ovde. Zar ne misliš da si dovoljno terala inat? Molim te. Ako te izgubim, ja ne znam šta ću. Volim te mala. I obećavam da ću biti bolji brat.

- Volim i ja tebe. – jednostavno je rekla i krenula jedva da se budi.

Otvorila je oči na trenutak i kroz maglu ugledala svog brata i nepoznatu žensku priliku, a zatim ih ponovo zatvorila.

- Budna je! – Marko je povikao.

- Pozvaću sestru. – Jelena je rekla i izašla iz sobe.

- Šta... Šta se desilo? – nekako je izgovorila i otvorila oči.

- Živa si! O bože, hvala ti. – prišao je i zagrlio je. – Umro sam od brige. Vojin je hteo celu bolnicu da okrene naglavačke.

- Vojin? – pitala je. Ko je pobogu Vojin?

Ubrzo se na vratima pojavio doktor, a iza njega i njoj nepoznata devojka. Šta se ovde desilo?

- Hajdemo ispred. – devojka je uhvatila Marka za ruku i izvela ga napolje.

- Šta se desilo? – pitala je.

- Hajde da vas pregledam prvo. – doktor joj je prišao, zajedno sa sestrom. – Imali ste sreće. Božijim čudom ste preživeli.

- Preživela? – ničeg se nije sećala.

- Imali ste saobraćajnu nesreću. Bili ste u komi dve nedelje.

- Dve nedelje?

- Da... – nasmejao se. – Ali sada ste dobro. Mislim da bi nas vaš verenik u vazduh digao, da se niste probudili. – pokušavao je da se našali.

- Verenik? – kad su se do đavola, ona i Mihajlo verili?

- Da, gospodin Marković.

- Ko je to? – osmeh mu je nestao sa lica.

- Gospođice, čega se poslednje sećate?

- Gospodina Markovića sigurno ne. Sećam se da smo moj brat i ja pripremali proslavu otvaranja hotela. Treba je da se održi za par dana.

- Marija, biće sve u redu. Moramo da odradimo još neke analize, ali bićeš dobro. – brinuo se za rezultate, koje bi analize mogle da pokažu.

Devojka, imena Jelena, je bila sa desne strane kreveta, dok je njen brat bio sa leve. Koliko je shvatila, Jelena je verenica njenog brata. Ono što ju je mučilo, a plašila se da pita, bio je gospodin Marković, ko je on? I zašto je ga je doktor nazvao njenim verenikom.

- Gospođica ima privremeni gubitak pamćenja. – doktor je počeo.

- Koliko bi to trebalo da traje? – Marko je pitao. Plašio se za nju. Osećaj krivice ga je ubijao.

- To sve zavisi od nje. Ali biće sve u redu. Što se tiče ostalih stvari, sve je manje više u redu. Rebra su na dobrom putu poravka, noga takođe. Gubitak pamćenja je normalan u ovakvim situacijama, nije čest, ali se dešava.

- Došao sam čim sam video poruku! – Vojin je uleteo u sobu i pogledao u Mariju. – Hvala Bogu! – krenuo je da je zagrli, ali ga je Marko zaustavio. – Šta se dešava?

- Moramo da razgovaramo. – Marko je rekao.

- Ostavljam vas. – pogledao je na sat. – Još dva minuta i ostavite Mariju da se odmara. Biće prilike za sve. Marija, vidimo se sutra. – klimnuo je glavom i izašao.

Bledo je gledala u nepoznatog muškarca koji se nalazio ispred nje. Bio joj je tako poznat, ali nije znala odakle je znala te oči. Taj glas. Usne. Crna gusta kosa... Bio je sličan onom muškarcu, koji joj je krzo maglu, ostao u snu.

- Cvetiću. – nasmejao joj se, ali nije dobila nikavu reakciju. Umesto toga, uhvatila je brata za ruku i stegla je.

- Ko je to? – pitala je brata, gledajući u Vojina.

- Daj Marija ne zezaj me. – osmeh mu je nestao sa lica.

- Vojine, moramo da razgovaramo. – Marko je rekao.

- Ali ispred. Čuli ste doktora, mora da odmara. – Jelena ih je obojicu uhvatila pod ruku i izvela iz sobe.

Ništa joj nije bilo jasno. Bila je uplašena. Želela je da sve ovo bude samo jedan san, iz kog će se uskoro probuditi.

Ludeo je! Konačno su bili srećni. Delovalo mu je kao večnost, dok je čekao da se probudi, a ona ga se nije sećala. Izgubio ju je. A delovalo mu je, kao da je ona njegov srećan kraj. Mora joj pomoći da se seti.

Cele noći je sedeo pored njenog kreveta i posmatrao je. Čak i sada je bila savršena. Molio se, da sve bude kao pre. Molio se za nju. Molio se za njih.