Lepotica i Milioner (Zayn Malik)

Spisateljica

Poljubio ju je kao nikada do sada i u tom trenutku, znala je da su zauvek...

Duboko je izdahnula, završavajući poslednju rečenicu. Zurila je u ekran svog laptopa, sa čudnim osećajem u stomaku. Još jedna završena priča, još jedno poglavlje u njenom životu je došlo kraju. Imala je pomešana osećanja u vezi toga.

S jedne strane, bila je srećna što je završila priču, s druge, bojala se. Nije želela još jedan neuspeh, još jedno odbijanje i da i ova priča postane kao i sve njene prethodne. Nije razumela kako je bilo moguće da ima pristojan uspeh na internetu, a opet, nijedna izdavačka kuća nije smatrala njen materijal dovoljno dobrim.

Ipak, nije odustajala. Sanjala je o ovome odmalena, žrtvovala je sve i nije joj padalo na pamet da posustane. Doći će i njenih pet minuta, čvrsto je verovala u to.

Iz razmišljanja ju je trgla zvonjava mobilnog telefona. Pogledala je u ekran i istog trena namrštila kada je videla ko je zove. Već je znala kakav je razgovor čeka, ali nije bilo svrhe da odbije poziv, zvali bi je dok se ne javi.

''Šta želiš?'', nije se trudila da bude fina.

''Dobar dan i tebi.'', čula je sestrin glas sa druge strane, ''Kako si?''

''Ne verujem da te je nesto naročito briga.'', odgovorila je hladno.

''Daj Vajolet, zašto si uvek tako ratoborna?''

''Još pitaš. Zašto me zoveš Eleanor?'', pitala je nestrpljivo.

''Znaš zašto, dođi kući Vaj, potrebna si nam.''

''Vama ili njemu?'', podsmehnula se, ''Je l' se predomislio?''

''Nije.'', nevoljno je rekla njena sestra.

''Onda znaš moj odgovor. Nema potrebe da mu se ulizuješ, znaš i sama da će ti sve ostaviti. Mene se odavno odrekao. Uostalom, zar to nije ono što želiš?'', pitala je Vajolet sarkastično.

''Ne znam odakle ti tako loše mišljenje o meni Vajolet, kao da ne znaš koliko te volim. Uostalom, nikada se ne bi odrekao svoje mezimice, samo misli da će ovako lakše da te natera da dođes kući.''

''E pa tu se vara. Ne želim ni njegovu kuću, ni njegov novac, zadovoljna sam svojim životom.'', objasnila je.

''Daj, ne možeš da budeš ozbiljna. Primaš bednu učiteljsku platu i živiš u maloj kući u predgrađu, pored toga, nisi postigla ništa sa svojim knjigama. Kada ćeš uvideti da ti je mesto pored oca, ti si najsposobnija da nastaviš vođenje kompanije.''

''Verovala ili ne, ozbiljnija ne mogu da budem'', hladno je uzvratila, ''Volim svoj posao i svoju kuću, koju sam sama zaradila.'', namerno je to ubacila, ''Ne treba mi ništa od njega. Nemoj više da me zoveš. Cao El.'', prekinula je pre nego što je njena sestra stigla da odgovori.

Besno je spustila telefon na sto, ustajući naglo. Počela je da šeta po sobi, pokušavajući da se smiri. Razgovori sa njenom porodicom uvek su se završavali ovako. Nije joj bilo jasno zašto im je dozvoljavala da je uvek ovoliko izbace iz takta.

Odrekla se svega što je imala zbog svojih snova i principa. Otac joj je bio osnivač i većinski vlasnik nekoliko velikih kompanija. Odrasla je u bogatstvu i izobilju, ali je oduvek imala osećaj kao da tu ne pripada. Kako je odrastala počela je da uviđa da su njeni roditelji, posebno otac, već imali isplaniranu čitavu njenu buducnost.

Bila je jako bliska sa ocem, što je bio i razlog sto je završila poslovnu skolu na Yaleu iako je sama imala drugačije snove. Ali kada je poželela da upiše i književnost, tada je sve pošlo naopako. Otac se strogo protivio tome, insistirajući da joj je mesto pored njega, da uči i razvija svoje sposobnosti, jer joj je, kao starijoj ćerki, sledovalo sve to.