Lepotica i Milioner (Zayn Malik)

Mozda nikada nece biti

Uzdahnula je duboko, stojeci ispred njegove bolnicke sobe. Duboki uzdisaji su trebali da je umire, ali su samo pogorsavali citavu situaciju, dok se ona iz petnih zila trudila da ne pocne ponovo da place.

Kako su ocekivali od nje da ostane pribrana i normalna nakon onoga sto su joj rekli? Kako da se ponasa kao da je sve u redu kada je bilo daleko od toga? Jedva je uspevala da se ne slomi.

Kada joj je doktor saopstio ono sto je imao, kao da se tlo urusilo pod njenim nogama. Htela je da mu kaze da laze, da nije moguce da se tako nesto dogodi i to bas njima, ali je znala da njene optuzbe ne bi bile validne.

Trebalo joj je malo vremena da se isplace, onako sama, a onda je pozvala Elle i Louisa, kao sto je i obecala. Nije im rekla o cemu se radi, nije mogla, s toga ih je obavestila da potraze doktora kada stignu u bolnicu i da ce im on sve objasniti.

Onda je drhtavim rukama okrenula Samantu. Znala je da su ona i Zayn postali bliski, imala je pravo da zna ste desilo s njim i da, ukoliko bude zelela, dodje da ga poseti. Onda joj je zatrazila jos par stvari - da joj donese tri konkretna obelezivaca za knjige i da dovede Charlieja.

Sada, vise nego ikada, bojala se buducnosti. Dok je stezala obelezivace, kao da joj zivot zavisi od njih, pokusavala je da pronadje snage da udje unutra i vidi coveka sa kojim je delila toliko istorije, uspomena, ljubavi.

Konacno, pogurala je samu sebe i uhvatila se za kvaku, ulazeci unutra. Prvo sto je cula, cak i pre nego sto ga je videla, bilo je ravnomerno pistanje EKG aparata, koje je pazljivo pratio Zaynove otkucaje srca, pritisak i sve ostale mere vazne za pracenje njegovog stanja.

Nekako ju je bas taj zvuk umirio. Zvucao je tako konstantno, ni prebrz, ni prespor i to joj je dalo neki cudan mir, kad da joj je govorio da je Zayn u stabilnom stanju i da ce sve biti u redu.

Izdrzala je da ne place, ali kada ga je konacno ugledala, srce ju je zabolelo. Nije mogla da podnese da ga vidi takvog, slomljenog, povredjenog. Bolelo ju je sto je on trpeo bol, mrzela je sto nije postojao nacin da mu pomogne.

Osecala se tako bespomocno dok je koracala ka njegovom krevetu, gledajuci u njegovo oteceno, modro lice, zavoj koji mu je bio uvijen oko glave i cevcice koje su izlazile iz njegovog nosa, a koje su mu pomagale da dise, unoseci dodatan kiseonik u njegova pluca.

Sela je u fotelju kraj bolnickog kreveta, gledajuci ga pomno, dok je u njoj besnela oluja emocija u kojoj su prednjacili strah i ljubav. Dok je gledala u Zayna, nije joj promaklo da je ovo bio prvi put da ga vidi potpuno bespomocnog. Cak i onda kada su ga izboli, delovao je tako jako, prkosno, nepobedivo. Ali sada? Sada je bila druga prica.

Delovao je dotuceno, ali nekako spokojno. Sada dok je spavao, po prvi put je u celosti videla ono sto je do tada vidjala samo u njegovim ocima - neku cudnu krhkost, neznost za koju nije znala da ce ikada videti u njemu.

Zayn je uvek bio snazan, muzevan, zavodljiv. Nikada nije ispoljavao one emocije koje je on zvao 'zenskastim'. Cak i kada se vratio u njen zivot, s vremena na vreme bi videla tracak one tame koja ga je uvek okruzivala, neku zatvorenost, iako je bio otvoreniji nego ikada ranije. Po prvi put u zivotu videla je samo jednog obicnog, predivnog coveka, nezne, izmucene duse i to ju je dotuklo.

''Zao mi je...'', tiho je zajecala, priblizavajuci se ivici njegovog kreveta.

Spustila je ruke, a zatim i glavu kraj njega, jecajuci neutesno. Sada kada je znala mogucnosti, toliko se bojala. Zasto je bila toliko glupa? Da nije izigravala bezdusnu kucku, da se nije pravila da ga ne voli, on nikada ne bi otisao u taj prokleti bar i sada ne bi bio ovde gde jeste. Ona je bila kriva za sve.