Living a dream

12.

Budi me zvonjava telefona, napipam telefon javim se, sa druge strane čujem poznat ženski glas.

-Mislim da znam gde je Sara. -

-Karen? O čemu pričaš? Kako to da znaš? Odakle ti informacije? -

-Ja...  Ovo će vam zvučati suludo.  Ja prosto znam. - glas joj je drhtav i tanak.

-Smiri se, kaži mi gde si? -

-Kući sam, u krevetu, ja znam gde je ona! Molim vas da mi verujete.-

Zvuči histerično ali takođe ubeđeno da zna gde je, saslušaću je, svaki trag je dobrodošao pa makar i sulud bio.

-Karen, smiri se! Ispričaj mi sve.-

Počne mi pričati, i iskreno cela ta ideja sa snovima zvuči čudno. Ona kaže da je samo sanjala uspomenu i da se to zaista i dogodilo.

-Karen, znaš kad nekog puno voliš i zeliš da ga vidiš, desi se da sanjaš nevezane snove. -

-Nisam luda! Samo proverite Diznilend, molim vas. -

-Razgovaraćemo više za ručkom, može? -

-Naravno. -

-I da Karen, da li gospođa Atias dolazi? - 

Lupim sebe po čelu, prekorim sebe, ne mogu prosto da verujem šta sam je pitao. Sigurno će pogrešno razumeti.

-Naravno, Kejsi dolazi. -  čujem tihi osmeh a dlanovi krenu da mi se znoje.

-Vidimo se onda tamo. -

Spustim slušalicu, iskačem iz kreveta i nervozno Šetam po sobi. Sam sebe ne razumem, odakle mi toliko interesovanje za nju?

Ona je samo žena, prelepa žena ali žena. Zašto onda ne mogu da prestanem da mislim na nju? Na njenu kosu boje čokolade, krupne oči i anđeoski glas. Ali ne! Sve su žene iste! Jedan dan te vole već sledeći te zamene. Ne, gospođa Atias je klijent i ništa drugo. Izbaciću ja nju iz glave po svaku cenu.

Fleš Back.
Pet godina ranije.

Žurim, opet kasnim, zbog zadnjeg slučaja sam se baš zadržao. Paula me sigurno čeka, ko kaže da ne valja videti mladu pre venčanja? Ja volim da učestvujem i da budem upućen u sve.

Približavam se salonu venčanica, Parkiram auto. Moja majka,brat i Paula me čekaju.

-Gde si do sada? - uputi mi ljutit pogled moja majka.

-Zadržao sam se, važan slučaj. - ona prekrsti ruke, lupka nogom o pod.

-Znaš da sam protiv da vidiš mladu pre venčanja! Pustila sam te da budeš uključen u sve, a ti kasniš! -

-Oprosti majko. - spustim pogled a onda kradom pogledam okolo potražim Paulu.

-Ljubavi! - utrči mi u zagrljaj.
-Žao mi je što ti nisam javila, ali ipak želim da me ne vidiš pre venčanja. -

-Kako to misliš? Misliš u venčanici? -

-Ne, večeras ću ostati kod majke, sutra dolazim po stvari ostaću tamo do venčanja. -

-Ali venčanje je za mesec dana! Kako ću ja bez tebe? - pogledam je molećljivo a ona samo odmahne glavom.

-Izdržaćeš, uželećeš se malo. - Utisne mi poljubac i šaljivo mi pokaže vrata.

Spustim pogled i počnem vući noge ka izlazu. Kako ću izdržati mesec dana bez nje?

Dve nedelje kasnije