Living a dream

32.

Brajan pov.

Stiskam nitkova za ruku, ovaj put mi neće pobeći. Uočio sam ga da se mota ovde odavno ali koji mu je cilj? Sara počne da vrišti, prepoznaje ga, ali otkud on ovde?

-Nisi me poslušala. Nisi sačekala. - pokušavam da je umirim ali ne uspevam. Ruka mi zadrhti, to mi ne treba sada. Nećeš se izvući tako lako.

-Mama... Mama... - ponavlja te reči koje me trzaju iz transa. Kejsi, šta ti je uradio?

Sara potrči ka zgradi, manijakalno tražeći majku. Trenutak nepažnje popustim stisak. Moram napraviti izbor, da li krenuti za Sarom ili držati njega?

Puštam ga, moram krenuti za njom ne znam u kom stanju je Kejsi. Nalet adrenalin jurne mi kroz glavu. Samo da je dobro.

Trčim za njom, vrata su oškrinuta, vidi se stopalo. Ona otvara vrata i krenemo. Pokušavam je zaustaviti reći nešto ali mozak trenutno ne radi. Vreme stoji, prostor je suviše mali.

Samo Sara, ja i Kejsi na podu. Ne reaguje ne pomera se. Stojim ukopan ne želim da je uhvatim za ruku bojim se da je hladna.

-Mama biću dobra. Slušaću mama otvori oči. Mama molim te! Bezobrazna mama zar se sada spava!- vapaj izgubljenog deteta se meša sa mojom nesigurnosću.

Toliko neizgovorenih reči, samo sam želeo da joj kažem da je volim. Sara grli mamu, ja imam posao da je sklonim. Na mali tren očešem njenu ruku, još je topla, još uvek ima nade. Vadim telefon iz jakne okrećem broj. Pozivam hitnu pomoć, samo da stignu na vreme.

Sara me pogleda, tišina postaje nepodnošljiva.

-Hajde malena, pomeri se sad će pomoć stići. -

-Neću da se odvojim od nje, neću da ostanem bez nje kao bez tate neću. - odgovara mu kroz suze a mene neka teskoba proseče kroz stomak.

-Biće sve u redu. Spasiće tvoju majku. -

-Ostaću sama! Izgubiću je kao tatu. - toliko malo godina a već toliko tuge u njenom životu.

-Nikada nećeš biti sama. Uvek ću ja biti tu za tebe. - obećanje za ceo život. Ona podigne svoje krupne oči ka meni pogleda me sa nežnošću.

-Stvarno čika Brajan? -

-Naravno, tu sam za tebe zauvek. - zagrlim je, utehu joj pružim utehu koja je oboma potrebna.

Ovu tišinu ispunjenu tugom, bolom i nestrpljenjem prekida zvuk hitne pomoći. Pogledam na sat, trebalo im je samo pet minuta da stignu. Pet minuta kao večnost u mojim očima.

Otvaraju vrata, prilaze Kejsi. Ja povlačim neutešnu Saru u stranu.

-Sve će biti u redu. - govorim dok je grlim. Stavljaju njeno beživotno telo na nosila. Odvode je od mene. Čujem ženski vrisak a uskoro vidim Karen kako plače pored njenog tela.

-Šta se ovde dogodilo? - pita drhtavim Jedva čujnim glasom.

-Da li je ona... - zastane pa zaplače.

-Ni ne pomišljaj na to!- opomenem je čvrstim glasom. - Hajde idemo. -

Uzmem Saru u naručje, krenemo ka kolima. Moramo biti uz Kejsi sada, mora da se bori. Ako preživi reću joj za moja osećanja.

Pitaću je da bude moja ljubav samo da preživi. Karen sedne pozadi sa Sarom a ja pratim kola hitne pomoći. Samo tišina celim putem.

* ***

Ulazimo u bolnicu, zaostajemo da pitamo za stanje Kejsi jednu od medicinskih sestara.

Devojka nas nemo pogleda, i da nam formular koji treba da se popuni. Dam ga Karen i zapitam za stanje.