Living a dream

17.

Kejsi pov.

Sedim u hodniku bolnice, ljudi prolaze, sestrice guraju pacijente a ja se samo prisećam zadnjih trenutaka Dzejmsovih. Posle svega što se desilo između nas, on je dao život za nju.

Nazovem Karen ali mi se signal uporno gubi, pokušavam da joj kažem šta se sve desilo, ali ona me isprekidano čuje ali rekla je da dolazi. Bar neka uteha, bar će ona biti tu, a i Sari će prijati da je vidi posle svega šta je preživela.

Prilazi mi doktor, kaže da je Sara sad u redu, pod sedativima i spava. Nije trebalo sve to da preživi ali pretnja je i dalje tu, Brenda je pobegla. Pitam da uđem u sobu kod gospodina Volfa ipak da ne bude sam kada se probudi. Sara će celu noć spavati, ali ipak ću šetati u obilaziti i nju.

Doktor mi zabranjuje odlazak kod gospodina Volfa, stanje mu se opet pogoršava, metak je  prošao blizu srca, jedva je preživeo.

Gledam ga kroz staklo, samo leži tamo beživotnog tela. Očekujem da svakog trenutka ustane i pozdravi me, poljubi me kao kavaljer kao što i jeste ali on samo leži.

Udaljavaju me sa prozora, treba prebaciti Dzejmsovo telo nazad i pripremiti za sahranu. Moram ja potpisati papire za njega.

Zamolim patologa da uđem još jednom kod Dzejmsa i oprostim se, on negoduje jer nije završio sa prikupljanjem dokaza za policiju.

Šetam bezciljno u krvavoj odeći, Šetam između soba. Sara, on, niko mi se ne obraća niti osmehuje. Puštam suzu da mi se slije niz obraz. Stajem ispred njegove sobe i gledam ga, on otvori oči na sekund i osmehne mi se, a onda sestra koja mu je nameštala infuziju krene da viče doktora.

Na monitoru se pojavljuje ravna crta, zar je moguće još smrti? Prislonim se staklu i krenem vikati iz sve snage 

"Ne daj se Brajan, ne ostavljaj me samu! "

Ne znam zašto sam to  izgovorila ali jednostavno, ne želim da me i on napusti mnogo mu dugujem.  Sklanjaju me odatle, ali sad bi sve dala da sam pored njega da mu dajem snagu da se bori.

Brajan pov.

Ustajem iz kreveta, vidim gomilu nepoznatih ljudi oko kreveta, pomažu nekom čoveku. Zavirim par puta i shvatam da sam to usvari ja, ali kako?

Zar je moguće da sam umro? Ovako izgleda zagrobni život? Puna bolnica nepoznatih ljudi?

Izlazim iz sobe, stanem kod stakla tu je Kejsi. Ona me moli da je ne napuštam,čudan osećaj se budi u meni.

Potreba da je utešim, zagrlim je velika. Želim da budem kraj nje, ne želim da ona pati ne zbog mene. Dugo se nisam ovako osećao, da li je moguće?

Ovo kratko vreme što je poznajem, prerasla mi je za srce, ali da li je moguće  da je Kejsi Atias jednim pogledom osvojila moje srce?

-Konačno, otkucaj srca! Držite se gospodine Volf! -

-Zamalo da ga izgubimo! -

-Zamalo, jak je on bori se! Sestro ostanite u sobi, zovite me ako bude bilo potrebno. Stanje je i dalje kritično. -

- U redu doktore. -

Kejsi pov.

Pokušala sam da odspavam pored Sare ali ne mogu, moram da saznam kako je on, da li je dobro.

Krećem opet hodnikom do njegove sobe. Soba 216 mi se nikad nije činila daljom. Vidim doktora u poznim godinama kako izlazi iz njegove sobe.

Pritrčim njemu i počnem ga obasipati pitanjima. Čovek jedva dođe sebi, gleda me podižući obrve i njegovo blago izborno lice tek sad dolazi do izražaja.

-Gospođo da li ste vi u srodstvu sa gospodinom? -

-Ne, ja sam... - Zastajem na trenutak i sama postavljajući sebi isto pitanje, šta sam ja njemu? Klijent? Prijatelj? Ili samo jedno veliko ništa u njegovom životu?

-Vi ste mu supruga? -  blago se zacrvenim  na ovu predpostavku. Shvatajući da sam mojim silnim pitanjima zaista podsećam na to, na zabrinutu suprugu.

On me upitno gleda a reči jednostavno ne izlaze, ja ne mogu da kažem ništa. Zbunjujuća situacija, zašto se osećam ovako?

-Gospođo? -

-Ne, ja sam njegova prijateljica. -

-Pacijent je sada dobro, ali više informacija mogu dati samo rodbini ili supruzi. Jako mi je žao. -

Potapše me po ramenu, i nastavlja svojim poslom. Ja nisam niko u njegovom životu i ne mogu dobiti nikakve informacije.

Okrećem se i teškim korakom se vratim do svog deteta. Budna je, vrišti i plače. Zagrlim je a ona me pogleda i krene još više plakati. Sestra uleti u sobu daje Saru još jedan sedativ da se smiri.

Žena u četrdesetim godinama kratke crne kose me pogleda, slobodno ću reći odmeri.

-Idite se okupajte, prevucite i odmorite. Dala sam joj jači sedativ spavaće. Ako bude bilo potrebno zvaćemo vas. -

-Ali ja ne želim da ih napustim! -

-Njih? -

-Moju ćerku i gospodina u sobi 216. On je moj prijatelj. -

-U siguranim su rukama, idite slobodno. -

-Da li mogu da vas zamolim za uslugu? -

-Recite... -

-Želim da saznam stanje mog prijatelja, niko ne želi da mi kaže jer nismo u srodstvu. -

Žena se vragolasto nasmeje i tiho mi šapne.

-Ništa se vi ne brinite, saznaću ja za vas. -

Pomilujem Saru po kosi, poljubim je u čelo. Zaista bi mi prijao tuš i nova odeća, neka što me ne podseća na tragediju koja se dogodila.

-Vratiću se brzo srećo. -

-Samo idite, u sigurnim su rukama oboje. -

Opet se zacrvenim, pogledam još jednom u ženu toplog pogleda i napustim bolnicu.

Brajan pov.

-Doktore! Doktore dođite brzo! Pacijent se budi! -

Čujem vrištanje mlade devojke, koja je samo do pre pet minuta žvakala žvaku. Otvaram oči, telo mi je teško ne mogu da se pomerim. Kao da me je neko danima tukao. Valjda se tako osećaš posle ranjavanja.

Pokušam da izgovorim nešto ali usta mi suva.

-Vode.. - izgovorim tihim nečujnim glasom ali ona sreća shvata šta želim i prinosi malo vode mojim ustima.

-Kejsi.. -

-Ne naprežite se polako. -

-Želim da vidim Kejsi., -

Ćao, Ćao opet ja izvinite zbog grešaka. Trudim se da ih ne bude ali opet ih nekako ima,šta je tu je, znate Vote and com Ako vam se dopada. Do sledećeg puta vaša

DramaQueen <3