Living a dream

24.

Karen pov.

Budim se u mučnini, u bolu. Zadihano kao da sam trčala maraton pokušavam da dođem k sebi. Radim ono što često radim u poslednje vreme.

Kopam po uspomenama. Tražim ispod kreveta jednu kutiju, naizgled običnu ali tu se nalaze sve uspomene na njega.

Otvaram je i udišem miris njegovog parfema, i dalje ga imam i dalje ga čuvam. Gledam naše zajedničke slike, želim da vratim staru sreću da se vratim njemu.

Puštam našu pesmu, ne nikada je nisam zaboravila. Zabranila sam svima da je puštaju, navodno je ne volim, ustvari podseća me na tebe.

Otišao si iz mog života, ja sam te oterala. Tako je ispravno, tako mora, tešim sebe. Gledam u naše stvari i ne mogu da poreknem.

"Nedostaješ mi Din. "

********

Posle provedenog vremena sa uspomenama rešila sam da ne vredi. Vreme ne mogu promeniti a ni vratiti. Otišli smo različitim putevima. Vreme je da stvarno nastavim, čak razmišljam da pokušam da otvorim firmu sa Kejsi.

Sada to izgleda jako daleko, nismo u najboljim odnosima u poslednje vreme.  Oblačim se i spremam idem da se izvinim. Prekida me zvuk telefona, pogledam Kejsin broj uspaničeno se javim svesna da ne znam šta da joj kažem.

Po prvi put, ja pred njom ostajem bez reči. Pokušam da kažem nešto ali ona me pretiče.

-Karen, Pevam na kiši! -

-Ti radiš šta?! - povičem uzbuđeno jer shvatam šta to znači. Zaljubljena je.

Bilo je i pravo vreme da se to desi, dogovaramo se, uveče idem kod nje na kafu, moram rešiti situaciju sa Dinom.

******

Poslednje provere, zaključavam stan i krećem. Vreme je prijatno posle kiše, mislim da ću prošetati do Kejsi.

U dišem svež vazduh posle kiše, veče je mirno a grad je utihnuo. Nema uobičajene buke samo poneki prolaznik ili par koji uživa u zadnjim toplim danima pre jesenjih kiša.

Usput razgledam izloge, izgleda se žuti mantili vraćaju u modu ove jeseni. Nasmejem se na svoje misli i ugledam najslađu stvar na celom svetu, prosto ne mogu a da ne uđem da vidim i da kupim.

Prilazim izlogu gde je izložena lutka obučena u belo odelce. Prilazi mi nasmejana prodavnica.

-Trenutno nam je na sniženju. -

Pogledam u cenu, i dalje je mnogo. Ipak porođaj je daleko ali opet želim to odelce.

-Želim da mi upakujete ovo. Kupiću ga. -

-Kao poklon ili? -

-Ne, u običnu kesu. Ma nek ide život, kao poklon sebi. -

-Obično to tate kupuju mamama. - blago se osmehene i ode da mi upakuje.

Prošetam robnom kućom stvarno ima svega. Čak i u sedam sati uveče poprilično je puno.

Razgledam polako i čujem poznat glas kako me doziva. Podignem glavu sa letnjih haljina i ugledam Trejsi. Stoji u društvu sa visokom plavušom u crvenom kostimu sa osmehom na licu mi priđe.

-Karen! Baš sam o tebi pričala, kakva slučajnost. -

-Zaista? Želim da ti se izvinim. Sigurno si imala problema sa gospođom Luci zbog mene. -

-Nisam ne brini. Jao gde mi je glava, nisam vas ni upoznala. Karen ovo je gospođa Luci. -

Pogledam u nju, nije mnogo starija od mene. Veselo mi se osmehene i pruža mi ruku.

-Drago mi je Karen, mnogo sam slušala o tebi. -

Trejsi zagrize usnu, spusti pogled. - Kriva sam. -

-I meni je drago gospođo. Trejsi mi je puno pričala o vama. -

-Još nisi moja zaposlena, slobodno me zovi Luci. To gospođa,čini me starijom. -

-U redu Luci, nadam se da će se to uskoro promeniti.-

Osmehne se veselo, pogleda na telefon.

-Radujem se ponovnom razgovoru sa tobom u petak. Sada moramo da idemo. Jako mi je žao. -

Pozdravim se sa njima, i gledam kako odlaze. Trejsi je bila u pravu, gospođa Luci je stvarno prijatna osoba. Plaćam svoje odelce i idem pravac kod Kejsi.

Din pov.

Zatvorio sam oči i čekam grozan zvuk pištolja koji će značiti kraj mog života.

Ne vredi da se borim, mogu samo da pogoršam stvari. Ali zvuk kasni, nema ga uopšte. Otvaram oči da proverim.

Dečko se okrenuo od mene i sad drži na nišanu čoveka u izbledelim vojnim pantalonama,prosede kose. Čovek drži takođe njega na nišanu, vadi značku iz čepa u pantalonama. Dečko pogleda u mene, pa u njega.

-Ovo još nije gotovo! - uputi mi preteći pogled i pobegne. Čovek zapuca za njim i dotrči do mene.

-Gospodine, da li ste dobro? - pogledam ga bledo a onda se setim. Sem je ostao unutra sa drugim.

-Moj prijatelj, unutra je  sa drugim čovekom. Žele da mu naude. -

Začuje se pucanj, ja zamolim čoveka da odemo do Sema da proverim da li dobro.

Trčimo do njegovog stana, čovek razvaljuje vrata.

-Stoj! Policija! Spustite oružje!-

Sem jauče od bola na podu. Pogođen je ali sreća samo u nogu. To mu je bilo upozorenje, siguran sam sledeći hitac bi bio u glavu.

Za pet minuta stan je prepun policije, napadača odvode a Šema prevoze u bolnicu. Moraće mnogo toga da objasni  kako policiji tako i meni.

Ne mogu da dopustim da Karen odgaja dete sa ovom propalicom i htela  ona ili ne, ja ću biti tu i pomagaću joj.

Gužva se razišla i ja Prilazim čoveku da mu se zahvalim jer mi je spasao život

-Gospodine ja želim da vam zahvalim. -

-Nema potrebe sinko, to mi je posao. Tvoja sreća što sam naišao. Sada moram da te zamolim da pođe samnom do stanice zbog izjave.-

Pokupim se i krenem. Sva sreća sve se završilo dobro.

*** ****

Posle provedenih par sati u stanici, umoran sam, gladan. Dao sam istu izjavu bezbroj puta i sada sam konačno slobodan mogu da idem kuci.

Vraćaju mi moje stvari i polako krećem. Pogledam na telefon, poruka od Luci, sigurno se brine nisam se javio ceo dan.

Šaljem joj poruku gde sam i da ćemo se naći kod kuće. Trenutno samo želim toplu kupku da se opustim i da smislim kako da pomognem Semu .

Mislim da sve znate, Vote and com. Do sledećeg puta vaša DramaQueen <3