Living a dream

23.

Kejsi pov.

Prepustila sam se osećanjima i pustila da me grli dugo. Falilo mi je to, falila mi je osoba čisto za zagrljaj. Vreme je toplo, a vazduh zagušljiv. Prijala bi kiša po ovakvom danu.

Morala sam prekinuti zagrljaj i otići. Postidela sam se svojih postupaka. Šta će on misliti o meni? Zabila sam mu glavu u grudi i nisam htela da ga pustim.

Idem zamišljeno ulicom, zamišljam kako bi bilo da je sada Brajan pored mene. Krenem da pevušim a onda osetim prve kapi kiše na obrazu.

Osveženje! Konačno! Krenem pevati i igrati na kiši. Uopšte me ne zanima da li me smatraju ludačom. Zagrljaj sa Brajanom me je usrećio, utešio.

Osećam se sigurno pored njega, znam da mi niko ne može naškoditi dok je on tu. Uhvatila sam sebe kako razmišljam o njemu i smesim se, iako se toliko ružnog dešava on mi je uteha.

Flešback.

-Konačno smo i to završili. Sada si slobodan Dzajms! - doviknem Dok besno izlazim iz sudnice.

Karen me zagrli i pita kako sam?

Užasno, povređeno, slomljeno, mrtvo, želim da ga ubijem.

-Super! Kako bih bila?! - odvratim joj svesna svoje odvratnosti ali trenutno ne mogu drugačije.

Stajemo na stepeništu, palimo cigarete. Da trenutno smo opet u fazi ostavljanja.

Dzejms izlazi, staje na stepenište blizu nas, odmerava nas od glave do pete.

Loš dan da obučem suknjicu, verovatno mom sada bivšem mužu pružam veliko zadovoljstvo dok me odmerava i podrugljivo se smeje.

-Trebala si obući nešto drugo za ovu priliku, nešto svečanije. Slavimo Kejsi, slavimo! -

- Zar sam bila zaljubljena u ovog čoveka?! Odvratan je I gadi mi se. - govorim što glasnije mogu Karen a ona samo odmahne glavom.

Istina je da ja njega i dalje volim. Verovatno ću ga voleti zauvek. To je moja kazna.

Karen kao da nije svesna situacije, postavlja apsurdno pitanje.

-Šta misliš da li bi trebalo da izađemo večeras? -

-A Sara? - odgovaram uspaničeno.

-Zovi dadilju. Ko zna možda upoznaš gospodina pravog. -

-Karen, upravo sam se Razvela. Muškarci su za mene prošlost. - pogledam je prekorno, kako uopšte može da razmišlja o tome da ja se opet zaljubim. Ljubav samo povređuje.

-Tvrdoglava si, nećeš valjda zauvek da patiš za njim? -

-Ja ne patim! - frknem uvređeno. - Ja samo ne verujem u ljubav više. Ljubav povređuje. - Patim za njim, prava je istina . Ne više nikada neću pogledati drugog muškarca. Imam moju Saru i to mi je sasvim dovoljno za sreću.

-Ali ljubav je tako divna, i lepa i usrećuje ljude. - podignem obrve, pomazim je po kosi.

-Ti si zaista tako naivna? Da li tebe ljubav usrećuje? -

-Trenutno ne, ali jednog dana hoće ipak je to ljubav. -

-Nikada! Ljubav je za budale, nikada više neću verovati nijednom muškaracu. -

-Ali ako se to ipak desi? Kako ću znati? -

-Pevaću na kiši! Zvaću te I Pevaću na kiši! -

Ona zine, prosto ne može da veruje šta sam upravo rekla.

-Ali ti mrziš kišu. A i pevanje. Uvek kažeš da nemaš sluha. -

-PA ako se zaljubim, ništa od toga neće biti bitno zar ne? -

-U pravu si, čekaću strpljivo da mi javiš da pevaš na kiši. -

-MA da. - prevrnem očima, kao da će to ikada da se desi.

Fleš Back end.

Toliko sam srećna da bih mogla da poletim.

"Ja sam tu, ja ću biti uz tebe." njegove reči mi odzvanjaju glavom. Dok je on tu, Brenda mi ne može ništa. Iako sam ljuta na nju, moram da podelim vest sa njom. Pozivam Karen i ne prođe sekunda ona se javi.

-Kejsi ja.. -

-Karen Ja pevam na kiši! -

-Ti radiš šta? - iznenađeno se dere u slušalicu. Moja optinistična drugarice izgleda si bila u pravu.

Brajan pov.

Miris kokosa, predivan miris njene kose. Hteo sam dugo da je držim i da izleči svaku njenu bol. Tako je ranjiva.

"Ti Si beznadežno zaljubljen u nju " Stivove reči mi odzanjaju glavom dok je gledam kako odlazi. Ne to je nemoguće, ona je trenutno u osetljivom periodu, povređena je i samo želim da joj pomognem.

Kada se odaljila toliko da ne mogu više da je vidim rešio sam da se vratim unutra. Dok sam koračao nazad ka kafiću, prve kapi kiše su mi pokvasile obraz.

"Kako bi bilo lepo da sada sam Kejsi, da se ljubimo na kiši. " kakva luda pomisao. Nasmejem se samom sebi. Kako je uopšte moguće da mi toliko znači za toliko malo vremena?

-Romeo! Uđi unutra, skroz ćeš pokisnuti. - dovikuje mi Stiv sa vrata kafića.

Vreme je da uđem zaista, ne bih da budem potpuno mokar. Ulazim unutra, sedam i naručujem novo piće.

-Romeo, kako je Julia? -.

-Ti si nepopravljiv. Koliko puta treba da ponovim, mi smo samo prijatelji?! -

-Pitanje je da li ti u to veruješ? -  hteo bih da mu odbrusim u facu da ne osećam ništa prema njoj, ali u ovom trenutku ni sam u to nisam siguran.

Izbegavam odgovor, započinjući priču o slučaju. Stiv se ozbiljno zanese, objašnjava mi pojedinosti.

Moje misli lete ka njoj, ka njenoj kosi boje čokolade i mirisu kokosa. Na zagrljaj koji je dugo trajao a ipak nedovoljno. Ostao sam željan njenog mirisa i toplog osmeha.

Kada me pogleda bojažljivo i uplašeno uradio bih sve da sklonim tugu sa njenog lica.

-Ti mene ne slušaš! - besno primeti.

-Ume on tako da se zanese. - čujem dobro poznat glas.

-Dzema! - obradujem se mada poznajući Štiva on je nju pozvao. Vreme je i sa njom da porazgovaram o Kejsi.

-Dzema, baš lepo što si stigla. -

-I meni je drago što vas vidim. -

-Uradila si nešto sa sobom? Smršala? - krene je odmeravati, ja ga prostranim pogledom. Na tankom si ledu Stiv.

-Prekini flertovati sa mojom sestrom! - opomenem ga a on slaže ramenima.

-Nisam uradio ništa! -

-Brajan prekini, nisam mala. A Stiv je sladak kada se umiljava. Nego da popričamo o Kejsi mi bolje. -

Pokažem mu da ću ga ubiti, ali to posle nakon razgovora o Kejsi.