Living a dream

33.

Brajan pov.

Sedim u maloj sobi za ispitivanje, prekoputa mene sedi namrgođeni policajac i pali cigaretu.

Pogledom prelazi preko mog lika više puta. Možda očekuje nešto da kažem ali ja opet čekam pitanje ipak je on mene doveo na ispitivanje.

-Dobro - kaže dok uvlači dim cigarete.

Dobro? To je sve što ima da kaže? Lično ne znam da li da se smejem ili plačem. Zašto nije Stiv na ovom ispitivanju?

-Mogu li da dobijem čašu vode? - kažem čisto da razbijem ovu tišinu. Detektiv se ponaša prema meni kao prema krivicu. Nevoljno ustaje izlazi i odlazi po vodu.

Protrljam slepoočnice, ovde sam već pola sata a niko me ništa ne pita. Želim samo da budem uz Kejsi sada, želim da znam kako je, neznanje me ubija.

*****

-Kako si druže? - čujem poznati glas i podižem glavu.

-Konačno si stigao mangupe! - povučem ga u zagrljaj.

-Polako, ja ovde radim. Došao sam po tvoju izjavu. -

-U redu. - dodaje mi parče papira i ja počnem da pišem izjavu.

******

-Čini mi se da je prošla večnost. - priznajem Stivu dok me prati iz stanice.

-Nije samo par sati, takva je procedura morali smo celu izjavu pretresti do kraja.

-Znam ipak.. -

-Si saznao kako je Kejsi? -

-To malo nije bilo moguće. Pokupili su me iz bolnice zbog izjave. Do malo pre sam bio sa tobom. -

Stiv se blago počeše po glavi kao da je upravo shvatio da smo ceo dan zajedno.

-Treba li da te odvezem negde druže? -

-Hvala na ponudi, ali idem pravo u bolnicu. Moram da vidim Kejsi.-

-Javi mi kako je. Idem da se vratim poslu. Uhvatićemo tog nitkova. -

Nadam se da hoćete, zaista se nadam. - promumlao sam više za sebe. 

Zaustavljam taksi idem da vidim Kejsi, nije mi bitno koliko je sati.

Din pov.

Kada sam se vratio sa Luci u zgradu gde radi, učinilo mi se da sam je video. Na sekund ali jesam, mada moguće je da se moj um poigrava samnom.

Luci me poziva da obavimo težak razgovor koji toliko odlažemo, stalno se nešto ispreči. Ali sada teramo stvar do kraja. Potpisujemo papire i gotovo.

Samo što započnem razgovor kad mi telefon zazvoni.

-Javi se, možda je bitno. -
Ohrabruje me Luci.

Karen, posle toliko vremena, ona me upravo zove.

*    *****

Obavim razgovor i ispričam Luci šta se dešava dok žurim da stignem u bolnicu.

-Idem ja sa tobom. -

-Mislim da to ne bi bila pametna ideja, povređena si, a i.... -

-Karen će biti tamo. -

-Da, voleo bih da joj prvo ja sve objasnim. -

-Ne brini, nego osvoji je tigre. - kaže i zagrli me.

-Srećno! Javi mi kako je Kejsi. Nadam se da nije ozbiljno. -

"I ja se nadam. "pomislim na Saru i odletim prema kolima.