Living a dream

22.

Karen pov.

Ona je otišla a ja sam ostala i dugo sam plakala. Ne razume me, Din ne sme da zna čije je dete. On svoj život ima a ja ću svoj da započnem sama. Potrebno mi je nešto novo u životu, potrebne su mi promene.

Pozivam Trejsi , možda sam imala sreće i niko nije dobio posao. Mogu samo da se nadam u ovolikom haosu od života možda me i nešto lepo zadesi.

Gledam u telefon, kao da očekujum sam da okrene broj, a možda me i Trejsi pozove. Treba mi čudo, to mi je potrebno u ovom trenutku.

Kao da je čula moje misli, Trejsi me zove. Lice mi se ozari konačno malo sreće u svemu.

-Ćao Karen. - glas joj je veseo kao i uvek.

-Nećeš mi verovati ali baš sam o tebi razmišljala. Htela nešto da te pitam. - zastanem na kratko ipak posao mi je potreban ali glupo mi je da je pitam tek tako.

-Mogu prvo ja, čula sam da si imala nesreću. Da li si sada dobro? -

-Ko ti je rekao? Kako se samo usuđuje da ide okolo i priča svima moje probleme? To su moji problemi! - reagujem impulsivno, pomišljsjući da me je Kejsi izdala.

-Ti si mi rekla ludice. Karen postoji li neki problem?-isto pitanje postavim i sama sebi. Kejsi mi je prijatelj, uvek je bila tu za mene. Moje ponašanje prema njoj nije u poslednje vreme najbolje.

-Ma samo hormoni, nije ništa. Htela sam da te pitam., Mesto asistenta, da li je popunjeno? - disanje mi ubrzava, puls raste dok čekam njen odgovor.

-Nije, gospođa Luci je obavila par razgovora ali mesto je prazno. -

Iskočila bih iz svoje kože od uzbuđenja. Postoji šansa, mogućnost da dobijem posao.

-Misliš da bi mogla da dobijem posao? -

-Naravno draga, proveriću sa gospođom ali mislim da je danas slobodna i da možeš doći. Naravno ako ti ne odgovara, dođi krajem nedelje. Ipak tek si doživela nesreću. -

Razmišljam i odlučujem da ostavim razgovor za kraj nedelje ipak ne želim da se išta desi mojoj bebi.

-Znaš šta Trejsi, ostavićemo razgovor za kraj nedelje. -

-Nije problem videću sa gospođom Luci pa ti javim  u koliko sati. -

-Važi se vidimo se draga. -

Spuštam slušalicu, istuširam se i osećam kako me umor savladava.

"Ionako nemam nista pametno da radim, "pomislim pa se uvučem u krevet da odremam malo.

Otvaram oči sanjivo jer neko kao manijak lupa na vrata. Izvlačim se iz kreveta, toliko o mojoj dremci.

Otvaram vrata a na njima, niko drugi do Din. Stoji sa ogromnim osmehom na licu i sa buketom ruža.

Obgrli me rukom oko struka i počne ljubiti. Da li sam ga gurnula? Nisam, da li sam uživala o da jesam.

Pustila sam da me trenutak ponese a onda sam ga gurnula. Prekorno ga pogledala i pokazala mu izlaz.

-Volim te Karen! Ne mogu I ne želim da živim bez tebe. -

Ne mogu ni ja, vrištim u sebi. Ali on je oženjen, ne mogu to da uradim. Ne smem biti Sebična. Glupa savest, samo me opominje.

-Molim te samo idi Din. -

Budim se u suzama, opet sam njega sanjala. Treba mi šetnja. Svež vazduh, sigurno će pomoći.

Din pov.

Napustio sam bolnicu tužan, kao da mi je neko zabio nož u leđa i sada ga sve dublje zariva. Bez cilja Šetam gradom, a sada ko za Inat sve zaljubljeni parovi oko mene.

Šetam I pitam se šta to on ima što nemam ja? Čime je zaslužio toliku sreću da dobije dete sa njom?

Mrzim te Sem!

Video sam te svega dva puta i to na kratko ali mrzim te! Mrzim što će ona biti tvoja a ne moja!

Naslanjam se na drvo u blizini kockarnice, razmišljam da uđem makar na piće. Ne bi želeo sad da okušavam sreću jer nju očigledno nemam.

Zarobljen u svojim mislima vidim kako dva ogromna lika izbacuju napolje plavokosog momka. Vidno je pijan, izbacuju ga na stazu i pritom pljunu na njega.

Odem da vidim kako mogu da mu pomognem, okrenem mu glavu, pa ja njega poznajem. To je Sem! U užasnom stanju, prljav, neispavan i pijan.

"Šta je Karen videla na tebi propalice? "

Pomislim u sebi dok mu pomažem da ustane. Znam ludo pomagati neprijatelju. Pokušavam zaustaviti taksi ne bi li ga odveo kući.

Pitam ga za adresu, on dolazi tek malo k sebi i diktira mi polu razumnu andesu. Iz par pokušaja se razumemo, i konačno zaustavim taksi. Ubacujem ga unutra, kažem taksisti da vozi.

Posle petnaestak minuta stanemo ispred oronule stare sive zgrade ispisane grafitima. Odmahujem glavom dok pitam Šema da li je to prava andesa.

Potvrdi, pa sagne glavu ka mojim patikama i povrati po njima.

"ovaj dan je sve bolji i bolji. Šta još može da se desi? "

Sem bulazni nešto na nerazumnom jeziku dok ja pokusam da ga odvedem u stan da se odmori.

Našli smo stan puka sreća i slučajnost. Njegova komšinica ga je prepoznala. Veselo nam se nasmejala uz napomenu da Sema čekaju braća u stanu.

Zahvalim se gospođi i nastavljam dalje. Vučem njegovo umrtvljeno telo do stana.

Naslonim ga na zid pa pokucam, vrata mi otvara dečko u dvadesetim godinama, obučen u crno, kratko ošišan razvijen i besan. Hvata me za ruku i uvlači unutra.

Izlazi ispred pa ubacuje i Sema unutra, dok pokušavam da dođem k sebi on zatvara vrata, zaključava. Pokušavam da se pobunim ali on mi pištoljem pokaže da ćutim. Umirim se, u kakvu nevolju sam se sada uvalio?

-Konačno si stigao mali Seme! Čekamo te već neko vreme! - obrati me se dečko u tridesetim godinama, u kožnom odelu istetoviran po celom telu.

-Ko je ovo? - zapita momka  koji me je uveo.

-Došao je sa njim. -

-Svedok, znači. Reši ga se.-

Dečko me hvata za ruku i pod pretnjom izvodi napolje iza zgrade. Osećam da mi se život ovde završava zbog propalice.

Volim te Karen. Zadnje je što pomislim pre nego zatvorim oči i pomirim se sa sudbinom.

Elo izvinjavam se svima zbog čekanja. Volim vas puno! Vote and com Znači mi vaše mišljenje!  Vaša DramaQueen <3