Možda se izgubiš ✔

Prolog

,,Najbolje stvari u životu prođu jer prvo govorimo ,,još je rano“, a zatim ,,suviše je kasno“.

Nasmejem se, možda čak i preglasno. Smetnula sam s uma da se nalazim na času. Protresem glavom. Previše volim da se uživim u čitanje, a onda me ovakva genijalnost drmne. Nebuloza. Još je rano? Suviše je kasno? Ko se, uopšte, time vodi? Samo kukavice koje ne znaju da preuzmu inicijativu. Šta ja da im radim? Neka ćute i pate zbog propuštene šanse.
Frknem. Hvala nebesima pa nisam takva.

Čujem žagor poznatih glasova otpozadi. Mrsko mi je da se okrećem jer znam šta ću zateći. Anu i Uroša kako se prepiru i krvnički gledaju dok se suzdržavaju da ne gađaju jedno drugo nečim. Damjana koji šapuće oboma, potpaljujući vatru. Stelu koja sluša i posmatra iz prikrajka, ali se ne meša. Mateju koji se trudi da okrene sve na šalu. Isključila sam se iz takvih dešavanja nakon što sam shvatila da je svaki moj trud, da popravim bilo šta, uzaludan. Gubim vreme jer oni ne slušaju. Prepiru se svaki dan zbog istih stvari. Dosadilo mi je da glumim dežurnog policajca.

Ana sikće kroz zube reči uvrede, Uroš takođe, ali malo tiše. Živo me zanima zbog čega je danas izbio haos. Čupava je? Ugojila se? Duks mu ne stoji lepo? Zgazila mu je bele patike?
Uzdahnem i okrenem se celim telom pozadi.

,,Ja?! Ti si prvi počeo! Ti se praviš lud ovde! Ja nisam rekla ništa za tvoju simpatiju! Ti si onaj koji pravi tupave face svaki put kada spomenem Bojana!“, Ana prasne dovoljno glasno da je čuje čitavo odeljenje. Ali niko se ne osvrće. Da li su navikli ili ih prosto nije briga, ne znam, ali razred nastavi neometeno da razgovara i pravi dovoljnu buku da profesor ne primeti obračun na našoj strani učionice.
Uroš prevrće očima.

,,Pa kada ti se, od svih momaka, svideo onaj najgori. Šta očekuješ da radim kada drobiš o njemu i dan i noć? Iz usta ga ne vadiš.“
Ana postaje crvenija nego malopre, već spremna nešto da mu saseče. Ali to neće okončati prepirku, već je produbiti. Tu stupam ja, koja inače zaustavljam svaku ovakvu besmislicu radi tuđeg i sopstvenog mira.

,,Mislite li prestati ili ćete i dalje da pravite dramu kao da u sebi imate šekspirovske krvi?“
Obratiše pažnju na mene. Ana zbrčka usne.

,,Ne razumeš, Nikolina! Ponovo isto radi! Provocira me bez razloga!“

,,Nisam ja ništa, ona započinje...“

,,Prestanite!“, zarežim, a oboje umuknu. ,,Ako ne možete normalno da razgovarate, premestite se jedno od drugog i kraj. Ponašate se kao balavci umesto u skladu sa svojim godinama.“

,,Svi samo mene napadate, kao da sam jedino ja kriva. Niko neće da me sasluša...“
,,Više ljudi ni ne mogu da te slušaju.“

,,Hoćete li ućutati?“ Gledam ih popreko, a oni jedno drugom okrenuše leđa. Uzdišem. Zašto ljudi imaju potrebu da se ponašaju tako... detinjasto?
Ne dodaše ništa, a ja se bolje smestim u stolici, napokon uspokojena. Mogu da se vratim čitanju.

,,Nikolina se ponovo ponaša kao da je glavna i da je popila pamet čitavog sveta“, čujem mrmljanje iza leđa, a prepoznajem i glas. ,,Šta ima da se meša, to je između njih dvoje...“

,,Ne bih se mešala, Damjane, kada bi oni bili sposobni da sami reše svoje gluposti. A to što ti uživaš u potpaljivanju istih, to je u redu. Samo, rđav ti je zanat. Nađi drugu zanimaciju.“ Široko mu se osmehnem. Dala sam poklopac njegovoj šerpi.
Kako se moj osmeh pojavio, tako je i nestao. Pomalo sam gruba i bezobrazna, ali šta da radim, to mi je uža specijalnost. Sarkazam i ironija su mi najslađe oruđe jer malo ko zna da odgovori na njih. Nisu oni stav ili opredeljenje, oni su prosto umetnost. Mogu se upotrebiti na bilo koji način, ne postoje pravila. Zato ih obožavam.

Na sledećem času je mir. Profesorka istorije ispituje one koji nemaju ocenu. Noge su mi prekrštene i prebačene preko Stelinih, leđa oslonjena o zid, a knjiga uljuljkana u krilo. Naiđem na još jednu rečenicu koja me natera na smeh. Ovaj put ironičan.

,,Zaljubljivanje je kao učenje novog jezika: odjednom, sve reči počinju dobijati na značaju.“

Kakve su ovo nebuloze u inače dobroj knjizi? Koja je svrha njihovog postojanja? Da nasmeju čitaoca? Kolutam očima. Zaljubljivanje... Možeš misliti. Kakvi ideali, kakva zavaravanja. Ljudi previše maštaju, previše se zanose. Mogu se kladiti da u tome nema ničega posebnog, da su to samo priče za malu decu kako bi pomislili da je sve lepo kad odrasteš. Pravi se prevelika hajka oko današnjih ljubavnih odnosa među srednjoškolcima. Oko ,,prevara“,
,,neuzvraćene ljubavi“, ,,nije se javio“, ,,ne znam s kim je bio, šta je radio“... svve su to nepotrebne svađe, još manje potrebni tračevi i najmanje potrebne drame. Gluposti. Deca od svega naprave smejuriju zbog svoje neozbiljnosti. Ako ti ne odgovara, ostavi ga, niko te ne drži. Nisi ni prvi ni poslednji koji je pogrešio u odabiru. Kao da je bitno. Živeo si i pre te osobe, prosto je zaboravi.

Zbog svega toga neću uspeti da nađem momka ni u srednjoj školi. Nije kao ni da mi treba. Za mene, ta osoba ne bi trebalo da bude neko ko mi pravi dodatnu obavezu na dan. Ali sve ono što danas ide uz osobu koja nosi titulu ,,momak“, rado bih preskočila. Sama sebi sam dovoljan teret. Možda nađem na fakultetu nekog dostojnog trpljenja, ali ni u to nisam pitpuno sigurna. Ako izdržim s nekim i mesec dana, podići ću sebi spomenik.

Okrenem novi list. Radnja nastavi da teče i ne javljaju se više nikakva ljubavna pitanja niti iskazi. Volim knjige naučne fantastike baš zbog toga što često nemaju segmente ljubavne tematike, ali kada mi zabibere s tim...

Uzdahnem i namestim se bolje u stolici. Bolje da se latim čitanja, imam još svega petnaestak minuta do zvona.