Možda se izgubiš ✔

10.

Ne zavolimo ni najlepše,
ni najpametnije, ni najbolje,
već one koji umeju s nama.
 

 
   
    
     

Skakućem oko Ane. Smeje mi se jer likujem što sam napokon ponela jabuku u školu. Ne može da shvati koliko sam zapravo ponosna na sebe. Stela je isto ponela jednu, baš kao i ona. Danas smo trio koji se zdravo hrani. Naš smeh zaposeda hodnik i guši graju ostalih učenika.

Primetim poznate patike, kao i duge noge pružene pokraj klupe. U krilu mu je knjiga koju namršteno gleda. Ne obraća pažnju na nas iako smo preglasne. Ne pogleda me čak ni kad stanem ispred njega, sve dok ga ne udarim to šiškama. Ništa preterano, a on poskoči zbunjeno. Dahće kao njegova mala Peni. Volim to kučence.

,,Jesi li ti normalna?! Zašto si to uradila?"

Sve što mogu jeste da se smejem. Premeden mu je taj kučeći izraz lica. One koje najviše volim uglavnom najviše maltretiram, to je jedan od mojih načina iskazivanja ljubavi. Neka se navikne. Nagnem se nad knjigom i shvatim da je gramatika.

,,Danas ti je kontrolni? Jesi stigao sve da naučiš?" Klimne glavom.

,,Moram još samo da ponovim." Odmaknem se kako ga ne bih ometala. Stela i Ana stoje uza zid naspram njega te im se pridružim. Stela je u poslednje vreme opsednuta lošim vicevima, pa nam ih stalno priča. Zaista su loši, ali ona nešto uradi s njima i meni budu smešni. Jedemo jabuke, smejemo se tiho. Stela s moje leve strane, a Ana ispred, zaklanja mi pogled na Danijela.

Pokoji put se izmaknem u stranu i osmotrim ga. I dalje zadubljeno ponavlja. Ne bih ja rekla da je on to najbolje naučio, no prećutaću. Usmerim pažnju na drugarice iako mi je pamet i dalje okupirana njime. Valjda će uskoro završiti. Hoću da provedem koji minut s njim, da zadovoljim svoju dnevnu potrebu. Možda bih mogla danas da ga zagrlim onako da on bude u zagrljaju, čisto da bih mu dala ohrabrenje za kontrolni. Zamislim se. Zapravo bih mogla to uraditi...

Sledeće što čujem jeste opor zvuk, udarac koji mi zapara bubne opne. Stresem se. Zaobiđem Anu. Dve gramatike leže na podu, otvorene, Danijel se drži dlanom za oko. Okreće se udesno.

,,Ti si stvarno retardirana." Shvatim da se obraća Teodori koja sedi na drugom kraju klupe u turskom sedu. Njen izraz lica je hladan, možda čak i kamen. Nimalo je ne dotiču njegove reči. Ustane, pokupi knjigu i vrati se u malopređašnji položaj. Nije ga valjda gađala tom knjigom?

Danijel, držeći se za desnu stranu lica, ustane. Tetura se. Poskočim na još jedan tresak. Ispao mu je telefon. Sagne se i pokupi ga, a zatim jurne u muški toalet.

Stojim ukipljeno. Čudnovat elektricitet mi zaposeda telo, prosto frca iz mene. Čujem puls sopstvene krvi u ušima, zaglušuje me. Ne razumem šta se upravo desilo sem da je bilo nešto loše. U trenutku je uspelo da me uznemiri, izbezumi. Pogledam u Teodoru, ćućori sa devojkom do sebe. Ni najmanje se nije potresla, ma ni zabrinula zbog onoga malopre, ponaša se apsolutno normalno.
Osetim tople prste na svom laktu. Poskočim, a drugarice me promatraju.

,,Hajde, Nina, idemo do učionice", promrmlja Ana povukavši me za lakat. Bacim još jedan pogled na muški toalet. On ne izlazi. Pritisak mi se poveća u grudima. Nadam se da je dobro.

Ana ne pušta moju ruku sve dok se ne popnemo na sprat i sednemo na klupu kraj učionice. Neobično su ćutljive, shvatam da me krišom gledaju. Ne marim. Jedino što mi je u glavi, i dalje, jeste on. Da li ga je stvarno gađala? Rekla bih da jeste. Stresem se od osećaja mrava koji mi mile kožom. Pobogu, mogla mu je izbiti oko. Šta bi bilo da jeste? Da li je ona skrenula s pameću? A on, dugo se zadržao u toaletu...