Možda se izgubiš ✔

8.

Slobodno se nekad zapitajte
kako se ljudi osećaju
zbog vašeg ponašanja.

  
   

Dogovorili se da budemo zajedno na jednom času, pošto sam dežurna danas. Sedim nemirna, cupkam nogom, osvrćem se. Proveravam telefon svaki minut. Ništa. Ni traga, ni glasa od njega. Hodnik je već pust. Pošaljem mu poruku pitajući da li dolazi. Odgovara mi u roku od odmah.

- Ne da mi profesorka, nema veze.
Stegnem zube na čudan osećaj koji mi prohuji telom. Odstranim telefon i zavalim se u stolicu. Dobro. Prosto dobro. Ni prvi ni poslednji put da sam ispaljena. Biće toga još. Što me ovo posebno pogađa? Hiljadu i jedna misao mi se ređa u glavi. Zašto me je posebno pogodilo? Jer sam želela da ga vidim na duže od dva minuta. Jer sam želela da zapravo razgovaramo. Jer mi prokleto nedostaje. A nekako taj izgovor, da mu najblaža profesorka likovnog ne dâ da dođe, nije mi za progutati. Pogledam još jednom poruku. Da. Definitivno nije nešto za progutati.

Ne odgovorivši ništa, ostavim ga nazad na metalni sto i latim se Ane Karenjine koju treba pročitati za sledeću nedelju. Hvala Bogu, bila sam dovoljno pametna da čekam alarmantno vreme i da je uzmem u poslednjem trenu. Nema veze što je neću završiti u datom roku, trenutno će poslužiti makar za skretanje misli.

Zvonilo je. Hodnici su prepuni, vrve. Ne obazirem se dok ne primetim kako jedna poznata stopala prolaze pored mene. Podignem glavu, ali kasno, osoba se već udaljila. Gledam za njom i trepćem ne verujući. Samo je prošao pored mene.

Stele i dalje nema. Sigurno ju je profesorka latinskog zadržala. Hodnik je ponovo prazan. Osećam kako lagano počinjem da ludim dok cupkam. Ona se pojavljuje iza ćoška, kao da je čula moje vapaje i to koliko mi je potrebna. Skakuće. Dobila je pet iz odgovaranja. Srećna je, ali nažalost, ja moram to pokvariti.

,,Je li mi dirao stvari?", upita dok proverava da li je sve na svome mestu.

,,Nije ni došao."

,,Nije?!" Skoro pa vrisne.

,,Ne." Ustajem. Počinjem hodati tamo-amo. Ne znam šta ću od sebe. Nemir mi se uvukao u utrobu, teče mi venama. Steže me u grudima i ne dopušta da normalno dišem. Bio je tu sve vreme, ali sam ga potiskivala. No sada, kada je ona došla, ne mogu ga više suzbijati.

,,Je li se makar javio?"

,,Ne bi se ni javio da ga nisam pitala."

Ćuti. Namrštena je. Gleda u svoje prste. Nemir postepeno prerasta u enormnu količinu besa. Bes pomešan sa povređenošću je najgora kombinacija koju mrzim iz dna duše. A još više mrzim kada meni zapadne. Suze me zaslepljuju, ne vidim ništa te, od prethodnog laganog, počnem grubo brisati patike vlažnom maramicom. I dalje ne vidim pred nosom, ali neću obrisati oči niti šmrcnuti. Jednostavno neću. Suze su tu kao znak gorkog ponosa koji se ruši, preti da bude oboren do kraja. Neću biti ta koja će ga oboriti i praviti se da nije ni bio pomeren. Niko ga ne vidi, to je možda najgore, ali neću ga ni vratiti na pređašnje mesto.

,,Šta ćeš sada?"

Okrenem se ka svojoj najboljoj drugarici. Sedi mirno i gleda me dok mi suze počinju kliziti niz lice, a obrazi se crvene.

,,Planiram da mu ovo ne zaboravim. Stela, samo je prošao pored mene malopre. Ni ćao, ni hej, ni izvini. Apsolutno ništa. Kao da sam vazduh. Shvataš li koliko se trenutno glupo osećam? Ja sam zaljubljena budala koja trči za njim, eto šta sam. Budala koja ili previše pokušava ili je previše napadna. Samo ne razumem što mi onda ne kaže. Ma, šta on onda uopšte radi sa mnom? Svaki prošli put me je odbio. Pitam ga da se vraćamo zajedno, ne može, ima obaveza. Dobro. Pitam ga sutra, opet ima obaveza. U redu. Pokušam da mu priđem i prozborim koju s njim, javi se i nastavi da priča sa Mijom ili nekim ko je već pored. Koja je svrha svega? Ja je ili ne vidim ili sam stvarno slepa."