Možda se izgubiš ✔

17.

Bol koju si osetio juče
jeste snaga
koju ćeš osetiti danas.

Iz homeostaze me vadi stvarnost: vraća mi osećaj za okolinu. Podižem teške kapke. Razaznajem različite nijanse roze i plave unaokolo. Sklopim oči te ih ponovo otvorim. Tarina soba. Tišina. Jutro je. Potražim telefon. Pola jedanaest pre podne. Slobodnom rukom dotaknem lice. Obrazi kruti, oči naduvene. Desilo se, nije bio san. Nemoćna da se borim sa sobom, završim slomljena jer ne znam kako da budem nešto drugo. Samo što sam ovaj put skrivena od tuđih očiju.

Još teže mi pada, kao Zemaljska kugla na plećima, kada shvatim da nisam sanjala sve opore reči, neprijatne stanke, krinke koje su spale, svoje mrtvilo dok nije svanulo... Zaspala sam u najvećem bolu iako sam je trebalo da se probudim u najvećoj radosti.

Sklanjam kosu s lica. Primetim da mi je ruka kao prut na vetru. Gde je Tara? Kada će se vratiti od te frizerke? Treba mi. Izludeću.

Zavalim se nazad u plahte i prebacim jastuk preko glave. Diši, Nikolina, samo prokleto diši... Nije teško. Broj na prste. Savetujem samu sebe kao poslednja ludača. Ko bi verovao da je moj alter ego normalniji od ove druge polovine? Tačno tako, priveli bi me kao psihijatrijski slučaj.

Vrata se odškrinjuju. Nemam snage da proverim ko je. Otići će kada vidi da se ne pomeram. Koraci. Udubljivanje dušeka kraj moga kuka. Odizanje jastuka s moga lica. Lagan, sočan poljubac u obraz.

,,Jesi li ti to plakala?"

Nije bilo ni najave, a bura otpočinje. I to zbog same pomisli na ono loše. Usledi snažan zagrljaj koji umiruje sve moje vatre. Sve ono s čime se ne znam izboriti. Tara je moj anđeo na zemlji. Ne zamera mi moje nedolično ponašanje, ne prekoreva me jer je danas njen dan. Ima strpljenja za mene. Ne znam zašto, ali uvek ga je imala.

,,Nikolina..."

Odmahujem glavom trudeći se da izgovorim nešto, bilo šta. Koliko sam sinoć bila hladna i suzdržana dok se ono glavno događalo, toliko nakon toga ne mogu da se sastavim. Osećam se izrabljeno kao da nisam ni zaustavljala bujicu od noćas.

,,Shvatam da raskid boli, naravno da će boleti jer ti je značilo, ali izgubiti nekoga ko te nije cenio onako kako zaslužuješ je dobitak." Njene reči me nateraju u još veći jek. Kako sebi objasniti? Nervira me što sam takav tip osobe koji veruje da je neko dobar iako mi na sve načine pokazuje da nije. Koji problem ja imam?

Na njenom radiju, koji je uključen danonoćno, počne se oglašavati nešto što preseče moje zvuke. Dobro znana melodija, a tekst tako prepoznatljiv.

,,Treb'o mi je moment da te zavolim, sad mi treba vječnost da u meni ljubav izumre..." I eto nas, ponovo na početku.

Tara ustaje, čupa kabel iz struje namrštena. Usne joj grade ravnu liniju. Gleda me ljutito, a opet tako milo. Dlanovi joj počivaju na kukovima.

,,Nina, moraš..."

,,Svašta ja moram." Smejem se što šire mogu, ali obe znamo da to nije nimalo odraz sreće i onoga što bi se trebalo tumačiti iz tih reči. Odraz je nemoći i zarobljenosti. Smejem se naočigled najšire, a u isto vreme puštam suze da mi prljaju obraze. Najgora kombinacija.
Moja najbolja drugarica uzdiše dok trlja čelo i prilazi mi. Zaustavi se preda mnom, gleda me pravo u oči.