Možda se izgubiš ✔

18.

Biće teško dok ne postane lako.
Tako je uvek.
Tako znaš da vredi.

Autobuska stanica Novog Sada. Ne verujem da stupam nogom na svoje tlo, ali moram poverovati kada mi padne šaka teška putna torba. Kod kuće sam. Stežem zube. Mali improvizovani odmor se završio, sada se treba vratiti u okove stvarnosti. Šmrcnem pošto mi nešto navre na nos. Pođem na parking tromim, ali upornim koracima. Najgore mi pada što ću svima živima, koji se iole brinu za mene, morati ispričati šta je bilo i kako sam se provela. Takvih nema mnogo, ali opet, ne pada mi lako.

Vidim mamin automobil na rubu parkinga. Vrata se otvaraju, još brže zatvaraju, usleđuju koraci. Obruši se na mene, guši me zagrljajem. Eto, sada ti je tu majka da joj ispovediš svoje grehe.

Poče me ispitivati još dok uzima i stavlja torbu u gepek. Teško mi je da otvaram usta, a kamoli da započnem nešto delikatnije. Primećuje, i slepac bi video. Ne smognem snage da joj dam željene odgovore.

Nakon što se pozdravim s tatom, zavučem se u sobu. Svetlost dana nisam videla od podneva, dočekala sam mrak. Ležim na krevetu. Pogled traži nešto na plafonu, buši rupe u istom. Srce samo što ne uzme predaha, a duša se želi rastaviti od tela. Čemu takvo prazno osećanje? Kako ga minimalizovati kad ga se već ne možeš rešiti?

Uzdišem. Moraću se olakšati, ne mogu živeti sa ovolikim pritiskom na grudima. Imam pretpostavku da postoji imaginarna nit koja povezuje ljudske duše; da zbog toga čovek oseti kada je potreban nekome. Vrata moje sobe se otvaraju, a na njima vitka figura ne naročite visine. Svetlost hodnika me zaslepi. Primiče se, a potom udubljuje dušek kreveta.

,,Šta je bilo? Ko mi te je toliko rasplakao?" Pređem prstima preko obraza. Vlažni su. Nisam ni primetila. Ćutim. Ne znam da li mogu da odgovorim, a da se ne raspršim poput grudve peska. Nemo me gleda.

,,Jesi li se posvađala sa Tarom? Ili Danijelom?"

Kojim god silama se trudila, jedina, a dovoljna igla je njegovo ime. Sav moj trud da budem staložena kao da nije ni postojao. Jeknem u glasan plač iako mozak govori da mogu bolje od toga. Ali ne mogu. Srce drži kormilo i upravlja, mozak je samo potrčko koji pokušava izbeći oluju.

Mama me snažno grli. Nisam osoba koja praktikuje zagrljaje niti veruje u njihovu moć. Ali ovaj iskren, majčinski, celivao je postojeće rane. Kada osoba ne pita, a već razume i zna sve, dovoljno je učinila. U jednom trenutku, odmakne me od sebe držeći me za ramena.

,,Jeste li raskinuli zbog one glupe svađe?" Hoćeš li imati milosti i prestati da mi kidaš srce, mama?

No ipak, posle nekoliko dubokih udaha, počnem joj pričati nadugačko i naširoko. O Tarinom rođendanu, Jakši, neprospavanoj noći, lošem raspoloženju, jedenju preukusnih komplet lepinja, otvaranju poklona, gledanju serije Lucifer do kasno u noć. Sve vreme mi suze prljaju obraze, a kad završim, ona se potrudi obrisati ih. Proučava moje naduveno lice. Mogu misliti na šta ličim.

,,Zašto misliš da je on vredan tvojih suza ako već smatra da ti nisi dovoljno vredna da bi te stavio ispred društva?" Uzvrpoljim se.

,,Ne želim da me..."

,,Ali kao zrela osoba, trebao bi da balansira, na to sam mislila." Umirim se jer ostanem bez argumenata.