Možda se izgubiš ✔

Zahvalnica

Na kraju, ostane ti samo početak. Ne znam ko je to rekao, ali mislim da je dobro izrekao. Šta imam osim uspomena? Ništa opipljivo sem sitnog ožiljka na srcu. Sebično ću ga čuvati znajući da je od tebe, koji nisi mario dovoljno, meni, koja sam marila previše. On je dokaz da se sve zaista desilo, da smo uspeli svašta prebroditi. Možda dramim, možda pravim galamu, možda se čini kao da privlačim pažnju. Žao mi je ako tako izgleda. Zapravo, sve ovo vreme radila sam nešto šta me usrećuje - pisala o nečemu što me činilo srećnom. Pisala sam o nekome koga sam zavolela. Pisala sam o tebi. Kako god ovo shvatio, želim da znaš da mi nije namera bila da te prozivam, zaista nije. Priča sa srećnim i bajkovitim početkom, ali nešto manje takvim krajem. Želela sam da zapamtim tu priču, to je sve. Želela sam da i drugi znaju koliko mi je bilo lepo učestvovati u istoj i koliko sam srećna bila. Želela sam da znaju koliko sam se osećala posebno pri svakom pogledu, zagrljaju, reči, poljupcu. Želela sam da indirektno saznaju ko je taj iskreni pesimista koji je odlučio da se izdvoji od svih lažnih optimista. Povrh svega, želela sam još svašta, a ti mi to nisi dopustio. Nema veze. Bio si moj Onjegin, baš kao što si strahovao da ćeš postati. Sve što imam da kažem jeste jedno ogromno hvala jer si mi se pojavio u životu, inspirisao, ostavio, slomio, pokazao mi da umem da volim. Ne bih znala da mogu išta od toga da nije bilo tebe. Delić mog srca poseduješ, malu mrvicu koja ti odaje zahvalnost i kojoj je drago što nisi potpuno nestao iz mog života. Nikada ti meni nećeš moći da budeš niko jer si osoba koju želim da imam kao prijatelja. Nismo onakvi kakvi smo bili na početku, ni ne treba da budemo. Kako si ti voleo reći: porasli smo.

Ne bih se snašla niti preživela bez Stele, znaće ona da se pronađe. Moj psihijatar, oslonac, potpora. Da nije bilo nje u određenim trenucima, ova priča bi mnogo ranije bila obrisana. Ali, govorila mi je da je pišem za sebe, a ne njega za koga je ovo trebalo da bude poklon. Postala je poklon meni. Moja Stela, volim te i ostani uz mene jer, verovala ili ne, ti si moje smernice kraj puta kada ne vidim prst pred nosom i kada ne umem da čitam znakove. Biću i ja tebi kao što sam i dosad, podrazumeva se.

Moja mala-velika Tara je isto jako važna, iako se u početku, kako ona jednom reče, činilo kao da će biti sporedna ličnost. Ali zapravo ispade veoma bitna. Stela je bila tu u radosti, Tara u tuzi. Podjednako su važne. Da je kombinacija bila drugačija, ne bi valjalo. Takođe oslonac, sestra, iskreni prijatelj se radovao sa mnom i plakao kada je bilo vreme za to. Brisao je suze, grlio najjače, govorio ohrabrujuće. Samo sam želela da budeš uz mene, ništa drugo mi nije bilo važno. Hvala ti za sve učinjeno. Volim te neizmerno, a ti to već znaš.

I Ana je bitan faktor. Uzeću sebi za pravo da kažem da, bez nje, ne bi bilo početka. Bez nje, ne bih preživela situacije za koje se nisam nadala da će umešati prste. Bez njene tople i prosvetljujuće reči bih mnogo puta, verovatno, uradila nešto pogrešno. Hvala ti, svaki poziv i ohrabrenje mi je značilo više nego što možeš da zamisliš.

Dobro znam šta mi je koja od vas tri govorila, kroz pisanu reč sam neke stvari i ovekovečila. Želim da se zna ko je bio uz mene sve vreme.

Ogromno hvala svima koji ovo pročitaju do samog kraja, onima koji podele emocije sa mnom, saosećaju se, požele da rascepaju knjigu ili je pak spale. Svima koji su poželeli da budu na mom mestu ili nikada ne iskuse isto. Apsolutno svima. Znači mi.

Privela sam kraju nešto za šta sam od samog početka osećala da će biti veliko, važno, za mene nenadmašivo. Mislim da sam bila u pravu. Nadmašila sam samu sebe.

Ali, ne nastaju li najbolja dela na najneočekivanijim mestima?