Možda se izgubiš ✔

6.

Samo oni koji brinu za tebe,
mogu te čuti kada si tih.

Mama je zaustavila auto ispred lepe zidane ograde. Muzika trešti, a uskoro je i uzvici nadglašavaju. Ne znam koji im je đavo, ali Stela, Ana, Mija, Uroš trče kao sumanuti dok ulazim u dvorište. Okome se na mene kao kada neko baci jaknu na čiviluk. Umalo da me udave. Raduju se jer sam došla, a ja se radujem jer ću videti nekoga koga ne pronalazim na drugom kraju dvorišta.

Ana me povuče ka delu gde ima još njih. Uočim Vukašinovu tamnosmeđu kosu, sedi za računarom i pušta muziku. Pozdravi me, a onda uočim i uredni plavušasti žbun. Plave oči gledaju u mene, ne mogu im se ne nasmejati. Priđem i, sagnuvši se pošto sedi, spustim usne na njegove. Kao sudar dva sveta. Ne znam zašto mi je to prozujalo mislima. Ovo je treći put da to radim, a osećaj je kao da je svaki prvi. Ne gledam okolo iako znam da je nekoliko očiju na nama. Nisu me za džabe Ana i Stela praktično gurnule na njega. Sednem na ljuljašku za sedenje koja je jedina prazna. Brčka mi se u stomaku.

Lana i Tina, devojke sa kojima idem u odeljenje, skočiše na ljuljašku i zaklatiše je. Okomiše se na mene i počeše da me grle. Srećne su, takav im je osmeh, a i reči. Čestitaju mi, govore kako im je sve nestvarno. Kako li je tek meni: gledam ga, a ne verujem da sam mu samo tako prišla i poljubila ga. Hej, ja njega. Mislila sam da će mi biti potrebno mnogo više hrabrosti od svega pet ludih sekundi.

One dve ludače počnu da pevaju i vuku me da igram s njima, da se malo otkamenim. Bockaju me, traže detalje. Smejem se. Nikada ih nisam videla tako zagrejane. Teraju me da ga opet poljubim jer su sigurne da Mija i još neki, zapravo dosta njih, nisu videli.

,,Hajde, Nikolina, šta ti je? Pa idi kod njega!", tiho sikće Tina dok gleda krišom u njegovom pravcu. Lana je podržava i gura me. Ukopala sam se. Ne, ne mogu sada, neka me ostave na miru, sve mi je previše naglo i javno. Previše očiju je uprto u mene i čine me nervoznom ili ja samo umišljam. U utrobi mi se i dalje brčka.

Bojan i Danijel na smenu paze roštilj. Bojan ima venac plavog cveća oko glave. On je kao neki vesnik proleća?

Mija je zauzeta obletanjem oko njega dok Ana grize nokte u kutku. Takav ljubomoran pogled dugo nisam videla. Šta god joj Stela i ja predložile da uradi, ona ne želi. Šta očekuje onda? Da će ova magično prestati da radi to što radi? Hoće, đavola. Kud mi je neugodno od sebe same, tu još i ona stvara bespotrebnu tenziju. Ostali dečaci trče okolo za loptom kojom se dobacuju. Damjan i Mateja igraju badminton, ne zna se ko je smotaniji i ko je više puta promašio lopticu. Muzika trešti sve jače, Vukašin se brine za to. Poneo je neke svoje spravice za mešanje pesama. Ne razumem se, ali rekla bih da mu dobro ide.

Sedim na istoj ljuljašci, držim flašu Somerzbija koju lagano mućkam. Tina i Lana su odustale od mene, same đuskaju uz engleski rep. Makar je njima lepo. Sedim kao drvena Marija, mogu se kladiti da je moja zadnjica napravila udubljenje na sunđeru ispod. Gledam Danijela. Barata ne naročito spretno viljuškom za kobasice. Samo čekam kada će nekoga nabosti njome. Bojan se meša i pokušava da pametuje, ali ga ovaj brzo otera ljutnuvši se. Uzvrati mi pogled, podari osmeh. Peckanje u grlu od mrve alkohola koju sam popila nije ništa naspram ovog koje me je spopalo sada. Skrenem pogled osećajući kako crvenim. Hvala Bogu pa sam se sinoć setila da ufrćkam kosu da bih mogla skrivati lice bez prevelike muke.

Kada pogledam opet, valjda u pravom trenutku, vidim Miju obešenu o njega. Grljaka ga oko struka te ramena. Možda bih i nastavila piljiti da me Stela nije bocnula.