Možda se izgubiš ✔

5.

Nekada, ljudi su prelepi.
Ne u izgledu.
Ne po onome što govore.
Već jednostavno
takvi kakvi su.
    
 

 
  
    
Glava mi pulsira. Poskakujem zajedno sa celim autobusom. Napolju je toplo, teško za disati. Mrzim oblačne dane. Kada oni nastupe, imam osećaj kao da se gušim. A kud me guše misli, tu me guši i sparina.

Izlazim napolje, malo je lakše, ali opet nije to tô. Večno ću proklinjati taj neki zamišljeni sistem u svojoj glavi koji zna baš da se pokvari kada ne treba. Sinoć nisam spavala skoro čitavu noć. Nije mi bio prvi put da zaspem pred zoru bez razloga. Mrzim kada mi se to dogodi. Napadne me nervoza i prati me tokom čitavog dana. Nešto najmučnije što može postojati je da ne zaspeš iako si iscrpljen kao pas. Još bolja je kombinacija sa nečijim prebacivanjem da ćeš, na primer, ranije umreti jer ne spavaš dovoljno. Hvala ti, Stela, činiš moj život puno živopisnijim.

Kupim na kiosku vodu i žvake. Noge su mi kao od olova, jedva ih vučem za sobom. Stanem na semaforu, a oči mi bljesnu kada ugledaju nekoga sa druge strane ulice. Tamo je, stoji, čeka da pređe ovamo. Uoči i on mene. Nasmeje se. Zaboravim na glavobolju i umor. Postoje samo on i taj osmeh. I ovih dvadesetak metara koji nas dele.

Začudi se kada vidi da prelazim ulicu. Jednostavno ga zagrlim ignorišući njegov pozdrav. Pokušam naći spas u tome iako znam da ga neću naći. Ne znam šta mi se dešava kada sam s njim. Ja nisam osoba koja voli zagrljaje niti neki poseban lični kontakt. Ne volim ih, štaviše, možda sam čak i alergična na njih. Nikakva maženja, pipkanja, štipkanja, grljenja, čačkanja kose. Na samu pomisao svega toga se ježim. Šta je toliko drugačije u njegovom zagrljaju?
Razdvojimo se. Smeši se sve dok ne uoči moj smoreni izraz lica.

,,Šta ti je?“ Odmahnem rukom i pokažem na apoteku koja je na par metara.

,,Moram da kupim nešto.“

Ćutke odemo tamo. Sačeka me ne pitavši ništa. Progutam poveću tabletu kafetina i zalijem vodom. Stresem se. Nema ništa gore od onog gorkog ukusa koji ostaje na nepcima.

,,Boli te nešto?“, tiho upita.

,,Ma glava. Ne brini se, sada će biti u redu“, pokažem rukom na vodu i kutijicu koja zvecka. Nasmeši se. Idemo ka parku. On je predložio. Moje je samo da ga sledim.
Sednemo na prvu slobodnu klupu koja je udaljena od tuđih pogleda. Izgleda da ni on ne voli kada su nepotrebne oči uprte u njega. Potpuno ga razumem. Prekrstim noge jednu ispod druge i sednem na njih. Čudan je ovaj položaj, ali ga volim, mogu dugo ostati u njemu.
Ćuti, a to mu nije svojstveno.

,,Da li želiš da idemo negde drugde?“, upita. Odmahnem glavom i pogledam oko sebe. Nisam dosad nikad bila ovde iako sam milion puta prošla pokraj. Nekako, ovaj park je tužan, zapušten, ali ovako, dok je sumrak i jedna bandera nam sija tu kod glavâ, čini se savršenim prostorom za miran razgovor.

,,Zašto si sinoć bio onakav?“, upitam ono što me već počinje mučiti. ,,Zabrinula sam se.“
Njegove oči na sekund susretoše moje.

,,Ma, glupost. Da sam znao da ti je bilo neprijatno, ne bih...“

,,Nije mi bilo neprijatno, nemoj da brineš oko toga“, prekinem ga.

,,Stela i Vukašin su na bilijaru, zanima me kako im je“, bubnem prvo što mi padne na pamet. Pogleda me s dignutom obrvom.

,,A zašto?“
Sada su moje obrve visoko. Odavno sam ga prozrela.

,,Ne pravi se lud, znaš ti zašto.“ Zakikoće se.

,,Ko zna, možda nikada ne saznamo...“ Napravi dramsku pauzu nakon koje prasnemo u smeh. Obrišem kutove očiju koji su mi postali vlažni.

,,Hej, sad ozbiljno. Je l' misliš da tu ima neke šanse?“ Nasloni se više na klupu. Slegnem ramenima.