Možda se izgubiš ✔

15.

Možda najbolji deo našeg života
već pripada prošlosti.
 
  
 
    

Izlazim iz kabineta istorije kao pobednik. Uspela sam. Sav moj trud ove školske godine se isplatio. Prolazim prosekom na koji sam ciljala. Cičim od sreće dok grlim Stelu. I dalje drhtim. I dalje sam nervozna. Vrištala bih da znaju svi. Izgrlim svakoga ko prođe, naravno, samo one koje poznajem. Anđelina mi govori kako je znala da će tako biti. Ona nije uspela popraviti ocenu. Doduše, dobila je drugu priliku, ali je srećna zbog mene.

Švrljam po hodnicima, tražim jedinu osobu kojoj još nisam rekla novost. Toliko sam srećna da bih ga poljubila i ne bi me bilo briga ko bi video. Mali odmor se završi, a ja ga ne nađem. Ni da je u zemlju propao. Razredna je došla, uđem za njom. Počinje standardno da priča, a ja stavim telefon u krilo. Šta sve moram zbog tebe da radim, Danijele...

Otkucam poruku u kojoj pitam da li hoće da idemo zajedno kući. Samo neka pristane. Sutra počinje raspust. Rekao je da ga do kraja škole ne diram. Nadam se da i poslednjeg dana nema nešto da ispravlja...

- Ne znam, javiću ti još. Možda budemo pušteni sa poslednjeg.

Javi mi pošto mogu ranije izaći i ja.

- Važi.

Skakućem na stolici. Ne slušam šta razredna priča u vezi zaključivanja ocena i izostanaka. Proveravam telefon svaki minut. Ništa. Izludeću.
Mija se okrene ka mome stolu.

,,Šta je bilo, Nina?“ Shvatim da mene pita tek kada me Stela drmne nogom. Odmahujem glavom dok proveravam još jednom da li je, možda, stiglo nešto. Nije. Tačno ću ga zadaviti.

,,Ne javlja se, je li?“, Stela prošapće. Mrštim se.

,,Danijel?“, nastavlja Mija. Stela joj potvrdi.

,,Nikako da mi javi da li izlazi ranije.“

,,Ne izlaze, javio mi je Voja. Do kraja će imati čas.“ Odahnem. Dobro je. Savršeno. Ali mogao bi mi to reći, nije na odmet da znam zasigurno. Malo se umirim. Stavim telefon u ranac i počnem tobož na kraju časa slušati razrednu. Ništa je nisam shvatila, ali nema veze. Kraj godine je, ni nema šta više pričati.

Zvonilo je, a od Danijela ni traga, ni glasa, ni poruke. Pokupim svoje stvari, žurim do učionici u kojoj je imao čas. Mija stoji sa mnom, Stela pozadi. Dosta njih je izašlo, ali ne i Danijel. Gde je, zaboga?

Dođu Bojan i Voja, pozdravimo se te pođemo napolje. Kao pokisla sam. Baš sam se ponadala da će danas biti nešto. Požurila sam, a lepo mi je rekao da sačekam petak. Ali nek sam prokleta, ne mogu izdržati...

Izlazimo iz dvorišta. Gužva, znojava tela, pravi krkljanac. Nešto najgore je kada, u prostoru gde je toliko zbijenih duša, ti ne osećaš nijednu. Samoća te obavija kao tesna uzica. Samo te steže, davi. Otpustila bi se tek kada bi video ono što razbija tu samoću. Osobu za kojom ti oči lude i neumorno je traže. Osobu za čijim rukama oko tela žudiš i od čijih otkucaja srca zadrhtiš. Osobu koje jedino nema. Tu jedinu osobu koja ti nedostaje kao sâm đavo, a to ne znaš na koji više način da joj pokažeš.

Još jednom, za svaki slučaj, proverim telefon. Osmeh mi osvane kada se ukaže jedno ime na ekranu, a pored njega oblačić za poruku. Plavuša. Odmah uđem u istu. Osmeh mi nestane istom brzinom kao što se i pojavio.