Možda se izgubiš ✔

3.

Znaj da teško mogu poverovati
u sve to
baš zato što je potpuno
neverovatno.

Uspela sam. Zaista sam uspela. Bila sam istrajna, uporna, naporna. Dovoljno da uspem. Koliko god ne želela priznati sebi, negde u dubini svog bića sam srećna. Srećna što sam uprkos manjku zajedničkih tema i pogleda, uopšteno sličnosti, uspela da ga zadržim uz sebe. Jedna pobeda koju ću podebljanim slovima zapisati na spisak stvari koje su ostvarene ove godine.

Tu je. Sedi pored mene. Mrak nas okružuje, kao i žamor pomešan sa muzikom koju oboje ne volimo. Kako sam to uspela, ne znam. Trenutak nepažnje i trunčica želje te sam ga uspela dozvati k sebi. Ja nesvesno poželela, on svesno ispunio.

Sedimo jedno do drugog. Moje noge su preko njegovih. Drži dlanove na mojim potkolenicama koje su dovoljno kratke da mu padaju nasred krila. Previše sam kratka za ovu pozu i to dodatno povećava komičnost čitave situacije. Gleda me. Iako je mrak, mogu primetiti da pokušava zaći očima duboko u moj pogled. Belkaste su, ne vidi im se ona lepa nijansa sivoplave. Kičmom mi prostruje žmarci. Koliko dugo već ćutimo?

,,I? Hoćeš li nešto reći? Mislim da bi već bio red.“ Nije bilo drsko, samo sa velikom dozom ozbiljnosti. Nisam navikla na takav prikaz njega. Jako je... čudno.

,,Šta?“ Pravim se luda. U stvari, zašto bih se pravila? Mislim da to i jesam.

,,Pa, možda razlog zbog kog si me dovukla ovamo?“

Preteruje. Nisam ga dovukla. Samo sam rekla Steli da mu poruči da svoju zgodnu zadnjicu dovuče do mog sedišta kako zna i ume. Odmah je došao. Zaista ga nisam dovukla. Mrak mi stvarno ne ide u prilog. Ne vidim mu lice jasno, tu su samo obrisi za koje nagađam da se ne smeše ni najmanje. Bilo bi mi lakše da se makar malo ceri. Znala bih da me zeza. Ovako, ne znam šta da očekujem. Možda je konačno došlo vreme da makar jednom budem iskrena i ozbiljna s njim. Makar jednom bez prekomerne doze svog, inače uobičajenog, sarkazma i ironije.

,,Ne mrzim te“, prevalim preko usana veoma teško. Ukus tih reči je gorak, osećam da mi je ostao na jeziku. Gorak, a ujedno i sladak.

,,Ne bih ja tako rekao. Totalno drugačije se ponašaš.“ Te reči me pokopaše. Nisam znala kuda, da li da udarim opet ili pomilujem gde sam ostavila modricu. Na trenutak sam prestala biti pametna.

,,Ne mrzim te“, ponovim braneći se, možda i ubeđujući sebe kao i njega. ,,Zašto bih te mrzela?“ Slegne ramenima.

,,Reci ti meni.“ Uporan je i istrajan. Uradim isto što i on malopre. Kažu da je napad najbolja odbrana, ali ja ovaj put nisam videla spas u tome. Uticaj prethodne večeri je splasnuo, dovela sam se u normalu. Ne mogu reći da mi je žao, ali tako je najbolje. Hvala dragom Bogu pa mi je samo trebalo malo sna da se urazumim.

,,To što se konstantno zezam na tvoj račun ne znači da te mrzim. Ako nisi primetio, radim to svima. Mi se tako šalimo i prihvati to ako se želiš družiti s nama. I ako kažem nešto uvredljivo, nisam to mislila zaozbiljno. Hajde, razmisli, zašto bih te mrzela?“ Meškoljim se. Nadam se da ono što radim ide u dobrom pravcu. Izraz lica mu je i dalje okamenjen.

,,Sve su to izgovori. Prazni izgovori“, mlati glavom levo-desno. Skupim usne u ravnu liniju.

,,Nisu...“

,,Poprilično sam siguran da osobu koju ne mrziš ne gledaš popreko, na distanci i suženih očiju toliko da škiljiš. Ne odgovaraš joj preko volje i posve nadrndano. Ne oseti ti se prezir u glasu dok razgovaraš sa njom. Ne odeš kada ta osoba dođe u društvo. Ne prestaneš da razgovaraš sa ostalima kada dođe ta osoba.“ Zastane. ,,Ne pravi me budalom kada to još uvek nisam.“