Možda se izgubiš ✔

1.

Neko ti se uvuče u život poput senke.
Nisi ni shvatio otkad je tu,
ali znaš da, bez njega,
neke stvari ne bi imale smisla.

  
   

Nova krivina, već koja u nizu. Ne mogu da izdržim, imam nagon za povraćanje. Vodič je rekao da smo blizu još pre pola sata. Svi smo nervozni i gladni. Nije fer. Da sam znala da će nas ovako izigrati, makar bih se opremila hranom.

Nestrpljiva sam da stanem nogom o mirno tlo. Predosećam da, kada dođe do toga, noge će mi se pretvoriti u žele i poljubiću pod. Pet sati neprestane vožnje unese nemir u čoveka.

Naglo zaustavljanje. Uspravim se, naoštrenih čula. Rekla bih da je to tô. Pogledam u Stelu koja spava na sedištu pored. Nijednom se nije probudila. Divim joj se. Ispadoh ja ovde neka oštrokonđa i pekmezara.

Prodrmam je nekoliko puta. Polako se vraća u svet živih. Preskočim je i zgrabivši svoju jaknicu i ranac, među prvima napustim zagušljivi prostor autobusa. Treba mi vazduha, čistog vazduha.

Zapljusne me hladnoća. Koža mi reaguje ježeći se. Pluća mi se ispunjavaju svežinom. Ponovo sam prodisala. Ovo je trenutno najblaženiji osećaj koji sam mogla doživeti.

Čujem tiho mrmljanje i psovanje. Okrećem glavu u tom pravcu. Tamna plavuša, razbarušene kose, pokušava da nabode par stepenika koje mora preći, a da se ne skljoka niz iste. Izgubljena je u vremenu i prostoru, razredna da je sad vidi, pomislila bi da je mamurna. Dobro je da je žena zauzeta drugim stvarima. Pronađe me pogledom i uputi se k meni.

,,Zašto me nisi probudila? Moram poslednja da saznajem da smo stigli. Pomislila sam da se nešto desilo pa da zato svi istrčavaju napolje“, govori Stela dok trlja lice i vrat. Rekla sam joj da moje rame nije najudobnije mesto na svetu, ali mi nije verovala.

,,Bitno je da si uopšte izašla. Hajde, moramo uzeti kofere.“

Kada si u gužvi, veliki problem je istaći se. Kada si visok jedva metar i pedeset, to je najveći problem. Vičem, ali me niko ne sluša jer me ni ne vidi. Dok ne udarim. Dečko ispred mene je zaradio bol u donjem predelu kičme jer nije želeo da se makne, iako me je čuo i pogledao dok sam ga lepo molila da to uradi. Ja, kao ona sposobnija od nas dve, nosim jedan ogroman kofer, u koji mogu i sama stati, i jednu torbu srednje veličine. Stela preuzme svoj bunar-kofer i pođemo u hotel. Najviše se radujem krevetu. Njemu, jastuku i toplom tušu. Osećam se kao da sam pretrčala svet. Mada, i nije daleko od istine.

,,Zašto su svi toliko natmureni?“

Dignem glavu. Do sebe ugledam visoku smeđu priliku. Plave oči šaraju okolo, verovatno traže svog dragog. Koliko to otrcano zvuči, čak i kroz sarkazam. Iste te oči se spuste na mene.

,,Umorna sam. Želim da spavam. Kako da ne budem natmurena?“, odgovorim joj. Tanke obrve se podigoše.

,,U redu je, Nikolina, dobićeš svoju dozu sna. Smiri se, ne grizi“, odmakne se za korak glumeći nervozni smešak.

,,Ma opušteno, Ana. Samo mi ne prilazite večeras“, odgovorim sarkastično, možda pomalo i bezobrazno, te požurim. Zgrabim ključeve postavljene ispod Stelinog i mog prezimena u holu i pojurim uz stepenice. Stela kaska za mnom.

Otključavam vrata. Osećam se kao da sam osvojila univerzum. Moja plavušica ulazi. Uzdiše. Soba je zaista lepa. Ne luksuzna, a fina. Ugledasmo bračni krevet. Ukrstiše nam se pogledi. Kao sumanute, potrčimo na njega. Skočismo toliko snažno da je zaškripao. Željna sam da opružim noge. Trebinje je toliko prokleto daleko od Novog Sada. Nisam sigurna da ću pristati i sledeće godine da idem na ekskurziju. Ova duga putovanja su mi zaista smrtonosna.