Možda se izgubiš ✔

4.

Blizina zna da ubije,
ali i da izleči.
Sve zavisi
od očiju posmatrača.

  
 
 
 
Koračam. Poskakujem. Nervozna sam. Srećna sam. Koji mi je đavo?

Približavam se klupi sa koje se uzdiže jedna plava glava, druga tamnosmeđa i treća čudne mešavine. Naglo skočim na klupu i otpozadi obgrlim onu plavu. Zatrese se i zgrabi moje ruke.

,,Ludačo, umalo srčku da dobijem“, prodahće Stela. Kikoćem se dok je puštam. Pronađem mešavinu plave i sive, boju Danijelovih očiju. Priđem i zagrlim ga. Pozdravim i Vukašina poljupcem u obraz. Svi su na nogama.

,,Gde ćemo, ljudi?“, oglasi se Vukašin.

,,Svejedno je“, složimo se Stela i ja. Njih dvojica se pogledaju međusobno te ponovo obrate pažnju na nas.

,,Idemo onda negde gde može na miru da se razgovara.“ To je sve što su nam otkrili. Pratimo ih, hodamo pozadi. Zaobilazimo ljude koji žure na svoja odredišta ili ipak da ulete u neki slobodan taksi. Zaobilazimo zgradu železničke stanice. Asfalt postaje sve neravniji, moram bolje da pazim gde gazim da ne bih poljubila isti. Došli smo do nekog rastinja. Pred nama se prostiru stepenice. Kuda će oni? Zar ne vide da je na njihovom vrhu neka ograda, kapija, šta li je već? Nastavljaju ka tome ništa nam ne pojašnjavajući. Stela i ja se pogledamo. Čija je ovo uopšte ideja?

Dođemo do vrha, do prepreke, a tek onda se okrenu obojica.

,,Moraćemo ovo da preskočimo“, saopšti nam Danijel kao da je rekao dobar dan. Gledam ga netremice. Da li je on udario glavu negde? Zagledam ga bolje. Ne vidim neku čvorugu ili ranu ili zavoj... Izgleda da je prosto lud.

,,Hajde, šta ste toliko prebledele?“, našali se Vukašin. ,,Ovo je samo mala ogradica. Kao ona za bebe.“

,,Da, to možda za tebe koji si skoro dva metra! A šta ja da kažem kojoj ovo dođe do struka?“ Unezvereno pokažem rukama na sebe i ogradu koja mi je trenutno zaista izvor velike frustracije. Trebalo je, kao manja, da slušam tatu i nastavim da treniram košarku, ali ne, napustim ja to jer nije preostala nijedna devojčica u klubu. Eto ti sad, slepice, budi mala.

,,Ako nećete da preskačete, postoji i drugi način“, javi se Danijel. Gledam ga kako kreće da hoda uz samu ivicu kamene ,,terase". Pored stepenica, ta ista ograda se prostire visoko iznad zemlje. Ima deo koji je popločan betonom. On hoda po obodu. Zaista ne smem da gledam.

,,Da li si ti lud, silazi odatle!“, viče Stela, već je bleda. On se labavo drži uz šipku, ne mari za našu zabrinutost. Mora da je ovo radio najmanje hiljadu puta. Dođe do kraja ,,terase", koja se čini beskrajno dugom i dalekom, i shvatim da je na drugoj strani. Ograda nije zatvorena tamo. Srećnik. Ja ne smem iskušavati svoju kuratu sreću kao on upravo. Creva su mi spetljana u čvor od same pomisli na to šta je malopre radio.

Pogledam u Stelu. Jednako je prestravljena. Vukašin sa lakoćom preskoči ogradicu. Podboči se rukama o kukove.

,,Sada je red na vas, devojke.“

,,Idite dođavola“, promrmljam i uhvativši se za šipku, zamahnem nogom preko nje. Umalo da se strovalim niz stepenice jer sam petom udarila iz sve snage o taj metal. Vukašin posrne da me uhvati misleći da padam.

,,Ne diraj me!“, upozorim, na šta ustukne. Iz drugog puta prebacim jednu nogu, ali pošto mi druga nije dovoljno dugačka da bih se sama poduprla i preskočila, uhvati me on i prebaci. Mrzim osećaj nemoći i kada neko mora da mi pomaže na ovakav način. Prokleto mrzim.

,,Hvala“, promrmljam čisteći dlanove. Smeđi su. Onaj kreten Danijel se kikoće. Stela i dalje ukipljeno pilji u nas.

,,Ja to neću raditi“, odmahuje glavom.