Možda se izgubiš ✔

7.

Budućnost,
taj fantom praznih ruku,
koji obećava sve, a nema ništa.
   
   
    

Već nekoliko dana je zatišje. Zaprepašćujuće zatišje. Toliko da se zapitaš postojimo li uopšte. Ne razgovaramo. Samo prođemo jedno pored drugog kada imamo priliku za nešto više. Eventualno kažemo ,,ćao“ u prolazu. Zašto? Kako? Kako sam to mogla dopustiti?

Prosto jesam jer ga ne mogu više tražiti po hodnicima. Želim, ali ne mogu. Volja je tu, ali umor sprečava. Kočnica razuma se podigla. On nijednom nije potražio mene. Nijednom nije prišao da on mene zagrli i obrati se. Uvek to radim ja. Kada sam to shvatila, vraški je bolelo.

Nisam više pokušavala, nisam više mogla gutati njegove ispale koje su se samo nizale. Ne mogu. Boli negde u dnu stomaka.
Isto tako ne mogu ni podneti tu vrstu rastavljenosti kada želim da budemo spojeni, da pričamo, da mu samo slušam glas... Ne razumem šta se dešava kad mi ništa ne govori.

Previše razmišljanja ubija psihu, dobro raspoloženje, sreću. Rešila sam da sutradan prestanem s tim, što i uradim. Spazim ga na hodniku, zainativši se priđem i spopadnem ga s leđa zagrljajem. Poskoči, ali uzvrati nasmejavši se mom osmehu preko celog lica. Pozdravim i Vukašina koji je pored. Pričamo malo, više nego inače. Da, opet jer sam ja prišla. No, ovaj put, odem ispunjena zanemarujući to.

Stigla sam i da ga pitam da se vraćamo zajedno. Za veliko čudo, pristane. Zbog toga i zaboravim na ostalo. Brojim minute do završetka časova, ne mogu dočekati da ga vidim.

Zvonilo je, istrčala sam iz učionice kao da me neko goni. Stela mi dovikne da se lepo provedem i da ga pozdravim. Samo joj mahnem dok strčavam niz stepenice.

Stoji kod kapije škole dok razgovara sa društvom, čeka me. Priđem što sam staloženije umela, ne trebaju mi još i njihovi zainteresovani pogledi. Zagrlim ga, upijem mrvicu njegovog mirisa i odmaknem se. Smeši se. Pozdravi se sa momcima za koje jedino znam da idu zajedno u odeljenje te pođemo. S nama su Vukašin i njegova najbolja drugarica, Teodora. Niska je kao i ja, vrckava, duge svetlosmeđe kose i nosi naočare. Crna široka majica sa printom Arctic Monkeys ju je progutala, ali je ponosno nosi. Tu su i plitke vansice koje nadopunjuju njen izgled ,,nosiću šta mi se sviđa i baš me briga šta ti misliš o tome". Volim ljude koji zrače takvim stavom.

Njih dvoje idu ispred nas, pre bih rekla da se prepiru nego da razgovaraju. Danijel se ubacuje i sugeriše dok ja pokušavam da mu se nenapadno približim i uhvatim za ruku. Ali, dođavola, previše skakuće okolo i ne može ga čovek ščepati. Kao na federima je!

Posle nekog vremena, odustanem i probam se ubaciti u razgovor. Teško je jer nisam slušala od početka. Ne razumem ništa pošto pričaju u nekim svojim šiframa. Pokušavam pohvatati, ali mi ne ide. Tek kada se on okrene, valjda se seti da sam i ja tu, počne mi objašnjavati detalje. Mislim da nisu ključni, ali ih rado prihvatim. Da, definitivno ništa nisam razumela.

Postaje mi pomalo neprijatno pošto sam definitivno isključena iz konverzacije. Isto tako, nisu mi pomagali da se uključim u istu. Namerno ili ne, pitanje je. Jer, šta god ja rekla, tačnije probala reći, nije bilo uvaženo. Štaviše, bilo je ugušeno sledećom temom. Kada Teodora pređe put i uđe u svoju zgradu, a pre toga nam, to jest njima, mahne, ponovo prodišem. Posle par ulica ispratimo i Vukašina. Tada sam dobila Danijela samo za sebe.

Ne misleći više, uhvatim ga za ruku dok nije pazio. Ispreplićem nam prste pošto je jednom, kada smo bili na pruzi, spomenuo da mu se to sviđa. Razmišljala sam i planirala kada ću to ubaciti i u praksu. Čak iako ja to ne volim. Ne predstavlja mi neku bliskost, ali ako njemu predstavlja, toliko mu mogu učiniti. Do sada je samo on moje želje ispunjavao. Pogleda u naše dlanove i nasmeši se. Osmeh bukne i na mom licu.