Možda se izgubiš ✔

16.

Mislite da je najgore
izgubiti osobu koju volite?
Grešite.
Najgore je izgubiti sebe
dok volite nekoga
ko je spreman otići svakog trenutka.
 

 

 

Jutro je uveliko odmaklo, Sunce se sprema za svoju najvišu poziciju. Šećkam se po kući, pakujem se. Putna torba je pored kreveta, dupke puna. Fali mi nešto. Sigurno sam zaboravila nešto. Dođavola, a šta to?

Počne mi zvoniti telefon. Mislila sam da sam ga ugasila. Ne mogu na miru ni da se spremam. Ugledam Stelino ime na ekranu. Pritisnem zelenu slušalicu. Moja najbolja drugarica glasno diše, ali ćuti. Zvuči kao da je trčala maraton.

,,Znaš li šta je bilo?!“

,,Šta?“ Šta bi uopšte moglo biti ovako rano?

,,Gledaj poruke. Sve će ti biti jasnije kada ovo vidiš.“

Odmah je poslušam. Stigla mi je slika. Neke poruke. Sa Danijelom? Zašto mi to šalje? Iščitam ih. Javio se Steli da je pita da li je saznala već. Kaže da smo juče raskinuli. Istog trenutka vrisnem jedno nimalo tiho molim. Vilica mi se razjapi do poda. Šta smo radili, kažeš?

Trudim se da zatvorim usta, ovlažim osušeno grlo i nađem reči. Nema. Nestalo, izgubilo se. Kakav je to skot, Bože, daj mi snage...

Stela ubaci i Anu u poziv. I ona se šokira. Doduše i razbesni kada shvati koliko je izvrnuo moje reči. Trebalo je ja da budem ta koja će poludeti. Ja, a ne ona, ali nisam. Nemam snage, volje, ubio mi je svaku osvetnički nastrojenu ćeliju. Ne mogu da poverujem. Ono je namerno rekao da bi me provocirao, da bi mi vratio za svađu od juče. Nismo raskinuli zaboga. Nismo ni u jednom momentu rekli da raskidamo. Prelistavam ponovo poruke. Ne, nigde to nismo spomenuli.

Njih dve šize, plamte kao amazonski požar. Reže, sikću, bljuju vatru gore nego aždaje. Ja ćutim. Ćutim i preturam po rođenoj glavi. Nemoguće. Nije ono pomislio, nemoguće da je zaključio na osnovu onoga od sinoć. Pobogu, bili smo ljuti. Ne treba ozbiljno shvatati reči izgovorene u besu.

Ana je, rekla bih, najbešnja. Reži iz dna pluća, vrišti ono ,,molim“ u neverici otkako je čula šta je uradio, psuje ga i kudi najstrašnije. Koliko je ozlojeđena, javi mu se preko poruka. A on, ponosit, odgovori joj na isti način kao i meni juče. Prgava i ponosit, ne zna se ko je gori, kombinacija za ne poželeti. Priča mi šta piše, praktično imam prenos svađe uživo. Ne želim da to radi ona, to bi trebalo ja da radim. Zašto ne mogu da se pokrenem? Zašto ne mogu da se naljutim? Zašto me boli u grudima? Šta se, dođavola, dešava?
Zatišje. Brišem oči nadlanicom. Šta propustih u tri sekunde odsutnosti?

,,Blokirao me je“, izjavi Ana ravnim tonom. Zagrizem usnu. Ono sinoć sam sprovela na definitivno pogrešan način.

Ana još više ludi. Stela i ja smo se, u isto vreme dok smo pričale s njom, dogovarale napismeno šta ćemo i kako ćemo, kako smiriti situaciju, a delovati racionalno. Ne razmišljam racionalno da bih delovala racionalno. Stela je glas razuma. Stela uspe da smiri Anu bez mene. Stela i završi ovaj uzaludni razgovor. Prekinem poziv osećajući se izrabljeno, prebijeno, bez znaka duše u sebi.

Šta da uradim? Za sat vremena treba da putujem za Užice. Ne mogu sada da ga zovem da bismo pričali. Moram da se pakujem, moram da mislim o Tari čiji rođendan slavimo sutra. Ovo definitivno nije smelo da se desi, ne ovaj vikend. Ne, ne, ne, ne. Dođe mi da zaplačem. Ne mogu sada biti usredsređena na njega. Idem kod Tare. Tare koju nisam videla od aprila. Škola je gotova, a ja putujem već prvi dan raspusta. Ne, definitivno ne mogu danas da se bakćem sa Danijelovim besmislicama, ma koliko on meni bio bitan. Koliko god premotavala razmenjene reči od sinoć, nikako mi ne biva jasno odakle on zaključi da smo mi raskrstili jedno s drugim.