Možda se izgubiš ✔

13.

Ne verujem u vrednost
odvojenih života.
Niko od nas nije kompletan
kada je sâm.

  

Ignorisanje. Ponovo. Ništa ne ide nabolje. Ponovo. Zarekla sam se da neću prva uraditi ništa, čak iako sve u meni govori da ne mogu tako doveka.
Ponovo? Ponovo.

Dosta puta smo prošli jedno pored drugog. Skoro leđa uz leđa, a usmeravali poglede na drugu stranu. Da li je to samo zbog mog inata ili još nečega? Ali opet, za problem je potrebno dvoje, zar ne?

Stela i ja idemo do učionice u kojoj imamo sledeći čas. Ostavimo stvari i pođemo do pekare. Odavno mi krče creva.
Nešto neobavezno smo pričale. Glas mi postepeno utihnjava kada sam na ulazu pekare ugledala Vukašina. Znači da je i Danijel tu negde, ali se nisam osvrnula kako bih proverila.
Nema osvrtanja, Nikolina. Odsad gledaš ko će se osvrnuti za tobom. I da li će se osvrnuti.

Primetio nas je, potom i pozdravio. Zaobiđe nas i ode preko puta. Ne uspem izdržati. Okrenula sam glavu udesno. Danijel je hodao do njega. Znači da je bio tu, na svega par koraka.
Naberem nos. Dobro. U redu. Svaku igru može igrati dvoje. Da vidimo koliko dugo će naša potrajati, tačnije, koliko će moj inadžijski duh istrajati.

Nisam sigurna da li uspevam u nameri time što bivam s našim društvom i ponovo mu se ne javim. Ma ni ne obratim pažnju na njega. Nisam imala pojma koliko je to, u stvari, lako praviti se slep na stvari koje su nam ispred nosa.
Od silnog zezanja sa njima, nisam ga ni primetila.

Smatram isto uspehom to što je, kasnije, zvao Stelu da bi je pitao šta je sa mnom, šta izvodim. Naravno da mu moja najbolja drugarica nije ništa rekla. Nije na njoj da bilo šta kaže, ma koliko molio. Toliko je daleko otišlo da ju je uslovio da bi bilo fer da mu kaže jer je on njoj pomogao oko Vukašina. Zar je spao na tolike očajničke mere? Time ću se tešiti.
Nije nasela na takvu amatersku provokaciju. Pokačili su se i prekinuli. Nadam se da im neće potrajati, ne bih volela da zbog mene ostanu zavađeni... Nema potrebe za tako nečim.

Kako dani teku, nisam više tako sigurna da guram na pravu stranu. Guram li u prazno? Trošim li vreme? Nastane tišina umesto odgovora. Zbrka u glavi, a vrućina nikako ne pomaže. Samo dodatno potpaljuje psihičku katastrofu.
Autobus trucka i drmusa. Brojim ovce do momenta kada ću izaći iz njega. Imam već stado dovoljno za tri države. Svisnuću od muke.

Stručnjaci tvrde da se osoba oseća bolje, rasterećenije kada problem podeli s nekim. Očajna kakva jesam, umesto da pozovem Taru i ispovedim se, pronašla sam spas u objavljivanju na društvenim mrežama. Tvrdili bi da privlačim pažnju. Ja samo mislim da, tada, nisam umela bolje.

I zaista, uspem privući pažnju za koju se nisam nadala da će biti privučena iako sam to potajno priželjkivala. Javi mi se on, pita zašto sam nervozna. Šta da mu kažem? Ne mogu više terati ovaj inat, pravdu. Nije meni to u krvi. Ne umem se nositi s tim na ispravan način, do kraja.

Ne mogu, Danijele, ne znam gde udaram. Ne mogu više da gledam sve one ljude u školi. Ne mogu ovu vrućinu. Ne mogu to jer sam žensko povrh svega. Ne mogu više da podnesem ni profesore, onog Miroslava pogotovo. Pući ću pre dvadeset i prvog, a odmah posle tog petka, treba da slavim osamnaesti rođendan najbolje drugarice. Ne znam kako ću. Biću tamo najnegativnija osoba i pokvariću joj rođendan i onda ću se osećati još gore...

U jednu ruku mi je bilo lakše jer sam sve izbacila iz sebe, a u drugu mi je došlo da se udarim posred čela jer su moje misli opet gole pred njim.

Žalim mu se na profesora geografije. Jako volim kada se neko seti dizati revoluciju na kraju školske godine i ne daju se dobri rezultati.

Nedugo zatim, odgovori mi na još nešto što sam htela da se dâ na znanje, ali lične reči nisu ono pravo. Zbog toga, citati su kod mene jedna od najkorisnijih stvari.
Mrzim biti ignorisana. Zar je toliko teško reći mi da si zauzet ili da ne želiš da pričaš? Komunikacija, ljudi.