Možda se izgubiš ✔

19.

Da sam znala
da ćemo se rastati kao stranci,
nikada ne bih rekla ,,zdravo“.
 
 
 

Kako kažu: zatišje znači da se sprema bura. Samo što se nešto nadam da ovaj put to nije slučaj. Život je lep, dani su lepi, ja sam lepa. Nivo moje narcisoidnosti je drastično porastao i ne marim sve dok se opet osećam dobro u svojoj koži. Tome je doprineo Akin oporavak. Srce mi je ispunjeno, osećam se da živim, a ne samo dišem. Takođe ima i još jedva vest koja je nedavno potvrđena: Tara i ja idemo zajedno na more. Sama pomisao na to je bila apstraktna, a sada je skoro opipljiva.

Euforija me drma već nedelju dana, toliko ima otkako sam saznala. Izlazim u grad sa društvom svako veče. Leče monotoniju raspusta i mukotrpno iščekivanje. Još jedna neočekivana stvar u lancu novosti je da sam postala mnogo bliža s Bojanom. Njegov i Mijin raskid je uticao na to na šta nisam nimalo ponosna. Štaviše, osećam se krivo jer je došao da kuka meni, osobi koja ga je do nedavno prezirala.

Stela, Voja, Helena i ja smo izašli ovaj put. Povod je Martinin povratak s letovanja. Sedimo u kuglani na barskim stolicama, čavrljamo, družimo se dok čekamo ostale. Dolazi Martina. Fino je pocrnela. Slušamo je dok prepričava doživljaje.

Veče odmiče. Ne znam da li umišljam, ali primećujem čudnu atmosferu. Njih troje se odvojiše od Stele i mene, kao da su povukli zamišljenu među. Pričaju tiše i u šiframa. Stela čačka telefon i ne bih rekla da uopšte mari. Približim im se i pokušam ubaciti u razgovor, ali uzalud. Dobijem sladak osmeh na svoju izjavu i okrenute glave u suprotnom pravcu. Ignorisanje. Buđenje ljutnje.

Nisam se dala povrediti. Barem ne da se to vidi. Kiseo osmeh, britke izjave, brutalno iskreni, možda pomalo i bezobrazni odgovori. Stela me nemo gleda, izviđa situaciju. Vreme je da se ide na autobus. Ne pozdravim se zagrljajem, kao što to inače radim, već napravim nalevo krug i pođem ka svojoj stanici.

Sledeći put, nakon tri dana, biva gore. Sada nas ne ignorišu samo ono troje, već svi iz njihovog odeljenja. Ne znam da li su se udružili, je li ovo neka tajna osveta ili šta, ali bezvezno je. Stela sve više primećuje ono o čemu ja zvonim tri dana, ali ponaša se hladno. Ja ne mogu. Isfrustrirana sam dozlaboga. Blago rečeno mi kipti para iz ušiju i dobijam rogove. Kvare mi idilu ovog preporođenog avgusta.

Veče pred moj polazak je bilo posve drugačije. Ono što sam ja sama nazirala onda, sada se i te kako osetilo u vazduhu. Primetili su i Ana, i Damjan. Oseća se nepoželjnost naših pojava. A još gore je što, ako smo prijatelji, trebalo bi da nam kažu tako nešto, zar ne? Ništa ne umiruje nemir koji mi razara utrobu. Blaga reč je da sam zaslepljena besom.

Sedim u autobusu, poluprazan je. Napolju je mrak, Mesec obasjava gola polja crnice. Dok piljim kroz prozorsko okno, nekom đavoljom silom su bile podstaknute reči za koje sam se nadala da ih neću opet čuti. Njegove reči koje je imao za ostale ono veče kada smo prekinuli sve među nama. Te iste reči mi rasipaju otrov po srcu. Vrte se kao na ringišpilu, a ja pokušavam smiriti taj celokupni vašar. Tada sam ga ubeđivala kako greši. Stvara mi se gorak ukus na nepcima, kao i ogromna krivica.

Nisam ni stigla kući, a Damjan me zove na telefon. Pita da li sam pozvana. Nije mi jasno o čemu priča. Žurka kod Mije. Sastaje se ona odvojena grupica. Ne znam iz kojih razloga, ali poludela sam. Ne može se opisati nepravda koju sam želela ugušiti, ali nisam znala kako. Jako je kvaran i površan način isključivanja koji primenjuju. Prekinem Damjanu te okrenem Stelin broj.

Devojka mi se nije pošteno ni javila, a ja ospem paljbu:
,,Jesam li ti rekla da nas isključuju, jesam li, a mene niko ne sluša!“