Možda se izgubiš ✔

Epilog

Pokaži svetu da je
biti povređen i preživeti
veća hrabrost
nego biti nepobediv.

Bogdan Stevanović
 
 
  

U školi je atmosfera normalna. Ja se normalno ponašam, on se normalno ponaša. Nema ni traga od onog depresivnog Danijela. Druži se sa ljudima, jedino što ga ne vidim u Vukašinovom društvu. Ko zna šta se između njih izdešavalo... Samo se nadam da će se dobro završiti.
Sa Bojanom i Mijom je stalno, svakom slobodnom prilikom.

Priđe i Steli i meni ponekad. Jedan dan sam bila bezvoljna jer me je stomak zezao. Bojala sam se da sam pokupila neki virus.

Sedimo u dvorištu ispod drveta. Nema žive duše i to mi prija. Ne mogu da slušam žamor jednoličnih glasova, mislim da bi mi glava eksplodirala. Hladno je toliko da mi se studen uvlači u kosti, ali ne ustajem. Nemam snage. Ne mogu ni da jedem. Veliki sendvič stoji ispred mene. Potiho se žalim Steli i prekine me on došavši mi s leđa. Započne neku svoju priču, ali primeti da ćutim i ne radim svoj omiljeni zanat.

,,Zar zeke ne moraju da jedu da bi porasle?“ Detinji kez mu obaspe lice. U normalnoj situaciji bih se nasmejala i dodala nešto takođe šaljivo. Ali ne i danas. Danas mi nije dan. Samo slegnem ramenima.

,,Danas zeka nije naročito raspoložen.“ Dobro zapažaš, Danijele. Možda je očekivao da se objasnim, ali samo odmahnem glavom.

,,Pusti, nije bitno.“

Počne da blebeće o nečemu desetom. Skrene mi misli, uspem se oraspoložiti. Dve poznate barbike iz izloga prolaze njemu iza leđa. Ne mogu ne uočiti kako nas gledaju. Stanu na ulaz u školsku zgradu. Virkaju svaki čas, jedna pa druga. Gušim se od smeha, ali ne zbog onoga što Danijel govori, već zbog Biljane i Ljiljane koje se blamiraju. Međutim, rekla bih da niko nije primetio što i ja.

Zvoni za kraj odmora. Danijel, uz sitan pozdrav, ode na suprotnu stranu od njih. Stela nastavi da sedi, a ja sam se uzvrpoljila. Obrazi me žare od prekomernog smejanja. Najbolja drugarica me gleda sa obrvom u lučnom položaju. Pita u čemu je stvar, a ja skačem s klupe, kao da me stomak nikada nije ni boleo.

,,Gledaj sad ovo.“ Ulazimo u školski hodnik. Biljana i Ljiljana stoje na par koraka od vrata. Okrenu se i gledaju ne smakinjući oči sa nas. I Stela i ja se pravimo da ne primećujemo. Ona prođe normalno, kao i uvek, a ja dignem bradu iz prkosa. Smešeći se prođem i odem uz stepenice. Mogu samo da uginu od zavisti i ljubomore, misleći to, cerekam se sebi u brk. Ja sam svoje odnose s njim sredila, nek se one brinu za svoje.

~*~

Ne znam gde ćemo na velikom odmoru. Stela mi najednom kaže da se nešto zezala sa Bojanom i da nas je posle navodno zvao da idemo s njim da kupi užinu. Čekamo ga ispred kapije. Gega se zajedno sa Danijelom. Namrštim se. Ovog niko nije spomenuo.

Mislila sam da će se negde odvojiti, poći s nekim drugim. Priključi nam se na trenutak i Uroš, ali se ubrzo odvoji. Kad god mu je situacija sumnjiva, samo tako bane u društvo.

Zezamo se, smejemo. Razgovor teče sâm od sebe u nekom levom pravcu. Bojan mi nešto priča, žali se šta mu se sve loše desilo poslednjih dana. Blago ga udarim u rame dok mu se šaljivo rugam. Naravno, ne naljuti se.