Možda se izgubiš ✔

12.

Najgore je kad ljudi ćute,
kad se ne objasne,
Pa svaka sumnja ima pravo na život.
I tvoja i moja...

Meša Selimović

   
 
Školska ustanovo, dokle ću morati da gledam tebe i sve ljude s kojima ideš u paketu? Kada će raspust već jednom?
Došla sam čak i par minuta ranije. Stela razgovara sa Anđelinom koja opet kuka kako je sve pokvarila, a ništa popravila. Nisam u životu upoznala osobu koja se toliko žali. Koliko vazduha potroši da ponovo, i ponovo, i ponovo izrekne svoje žalbe, mogla je uraditi nešto da doprinese poboljšanju. Ali hajde ti to njoj objasni. Kao da ne razume srpski tada.

Odlučim otići u toalet i piti vode. Kada idem autobusom do škole, osećam se kao da sam čitav dan radila bogzna šta. A ja, vodopija, uvek sam žedna.

Spuštam se niz stepenice. Prođem kroz prolaz i stupim na prvi sprat. Ni dva koraka nisam napravila, a oči mi pronađu nekoga. Nekoga koga, od svih ljudi u ovoj zgradi, nisam želela da vidim. Danijel sedi na klupi, zadubljen u nešto što gleda na telefonu. Nemanja je pored, gledaju zajedno i ćućore. Ni na tren nisam prestala da hodam. Nemanja podiže glavu. Susretnu nam se pogledi, ali ne razmenimo pozdrave. Naravno, ovaj do njega, ne podigne svoju. Okrenuvši se, nastavim ka toaletu koji je i bio moj prvobitni cilj.

Umijem se za svaki slučaj. Udah-izdah. Sledi trenutak suočavanja. Treba opet proći pored njih. Ponovo, onaj koji je trebalo, nije me primetio. Neka. Možda će biti prilike, možda ne. Dopustiću sudbini da se poigra.

Dođem do učionice. Ušunjam se unutra te sednem na svoje mesto. Stela me krišom gleda. Primaknem joj se.

,,Jesam li ti rekla da neće biti ništa?“

,,Neka, samo ne radi ništa. Danas, ti uživaš.“ Nasmešim se i klimnem glavom. Danas se ne obazirem ni na šta. Videćemo koliko ću se kasnije kajati, lupati glavom u zid i plakati. Polako.

I zaista, nisam ga tražila po hodnicima. Razmišljala sam o drugim stvarima - kontrolnima za koje tek treba učiti, zaokupljala se razgovorima sa nebitnim ljudima, provodila vreme sa osobama koje mi prijaju. Samo sam ga u jednom trenutku videla na skroz suprotnoj strani hodnika kako, naslonjen na zid, razgovara sa Vukašinom. Okrenula sam glavu posle kratkog, detaljnog osmatranja. Čuvam dobro raspoloženje.

Psihologija. Lekcija je danas zapravo zanimljiva. Čudno je što slušam na poslednjim časovima. Mislim, slušala sam i ranije, ali sada s posebnom posvećenošću. Možda jer on voli psihologiju. Možda jer me zanima šta ga je privuklo da je toliko voli.
Psihičko zdravlje utiče na fizičko zdravlje iako toga nismo svesni. A emocionalna zrelost na život. Ko bi rekao?

Nalaktila sam se na sto i nisam skidala oči sa žene u ranim pedesetima, sa njenih ruku kojima je pokušavala sve dočarati, njenog lica koje se pomeralo u skladu s rečima. Čas proleti očas posla. Ostala sam posle zvona da pitam nešto profesorku, da mi razreši nedoumicu koju sam dobila dok sam slušala. Tu su i Stela i Lana i još neki iz odeljenja. Dok Tina govori, još nečiji glas dopre do mojih ušnih školjki. Prepoznam ga.
Danijel.

Okrenem se. Zar je moguće da ima sad i ovde čas? Spušta ranac na poslednju klupu. Stoji. Šiške mu padaju preko čela. Okrzne me pogledom, toliko da traje mrvicu sekunde. Nastavlja da se dovikuje sa Urošem, a ja se okrenem ka profesorki. Iako sam rekla da neću apsolutno ništa raditi, imam abnormalnu želju da priđem i zagrlim ga, ma u kakvoj zavadi mi bili.
- Nina, kasnije ćeš se kajati.
Svakako ću se kajati, pa bolje da se kajem zbog nečega što sam uradila nego zbog nečega što nisam. Dođavola sve, i ja i moje komplikovanje.