Možda se izgubiš ✔

20.

Kažeš više nego što misliš.
Mislim više nego što kažem.

    
   
   

Oktobar i njegove proklete kiše.
Izlazim iz zgrade škole. Mateja mi priča nešto, ne čujem ga od ogromne kapuljače koju sam nabila na glavu. Kišica sipi, hladan vetar fijuče. Poskakujem i uspinjem se na prste dok pokušavam da ugledam Bojana. Ako je zaboravio i otišao, zadaviću ga.

Zateknemo ga ispred kapije. Nasmešim se. Verujem da je imao više sreće nego pameti. Pozdravimo se i on odmah počne pričati kao navijen. Brbljivcu kao što je Bojan to nije problem ni posle napornog dana. Uvek nađe neku temu. Prepričava kako se uspeo snaći se na testu. Napola ga slušam dok razmišljam šta sve moram uraditi večeras. Prokleta matematika. Valjda će se Mateja smilovati i pomoći mi dovoljno za trojku.

Gladna sam. Mogla bih kupiti nešto u pekari. Pogledam prekoputa i odjednom mi glad ispari. Danijel stoji tamo. Pređem ulicu i ubrzam korak ne čekajući Mateju i Bojana. U sebi poželim da ih ubijem kada čujem kako se pozdravljaju s njim. Ne osvrćem se, a oni produbljuju razgovor.

Pravim se da ne čujem ništa. Okrenem se tek kada se setim da mi Mateja mora pokazati i fiziku. Sva trojica pogledaju u mene, a Danijel ima mali smešak na usnama.

,,Ćao, Nina", veselo prozbori. Namršteno ga gledam i uzvratim jednoličnim glasom. Okrenem se. Ovo je bilo čudno.

Stojimo na semaforu. Ne osvrćem se. Čujem kako i dalje razglabaju. Ponovo prebacim misli na matematiku. Ni ni primetila da više ne čujem mrmorenje. Osvrnem se. Nema ga. Samo su ona dvojica iza. Mora da je otišao na drugu stranu.

Dva dana potom, mislila sam da će jutro biti kao i svako prethodno. Subota, dan za predah. I dalje sanjiva, uzimam telefon sa komode. Među obaveštenjima ima nešto što me natera da skupim obrve i uspravim se u postelji. Poruka od Danijela.

- Imaš li vremena za nešto reči i postupaka?

U dva ujutru je poslato. Ja sam otišla na spavanje pet minuta pre toga. Da li se nešto desilo? Da li je trebalo da ostanem duže budna? Verujem da mi sada neće hteti reći o čemu se radilo. Ne razmišljaš na isti način ujutru i uveče. Ima stvari koje imaju smisla samo dok je Mesec na nebu. Tako je uvek bilo kod nas: posle dva ujutru ti je jezik razvezan. Zato sam se ja njemu javila kada sam raskrstila sa pameću onog četrnaestog avgusta.

- Pa, želiš da pričamo.

I dalje ne razumem. Šta sam uradila pa da to zaključi? Hiljadu upitnika mi se javilo u glavi. Imam osećaj da je ona krožaba od Bojana opet procvrkutala. Ovaj put će me stvarno čuti...

Pođem da kažem ,,ne", ali se setim da bi trebalo proveriti da li je ovaj propevao. U poslednje vreme sam mu se previše poveravala. Našla sam sigurnu luku u razgovorima s njim. Hoće li on biti loš mornar i izneveriti moj brod time što će me gurnuti u oluju, vreme će pokazati.
Želim da saznam, a da li se time previše uplićem? Vidim Stelin lik, u vidu anđela na ramenu, kako odmahuje glavom.

Po pedeseti put, krene mi se izvinjavati. Ne mogu reći da sam potpuno oguglala jer mislim da je nešto drugačije. Ono što čitam jeste sve već viđeno, ali valjda je drugačije zbog razgovora koji smo imali prošli put. Opuštenog, bez rogušenja, normalnog razgovora. Bio je čudan, ali jedan od retkih u poslednja dva meseca u kom sam se osećala prijatno.