Samo Tvoj 🔚

42

Jebeni kreten, i ništa drugo. Umim se te odem po Hanu.

"Idem samo po Hanu, za to mi ne trebate." Kažem Ivanu pošto sam natrag za 10 minuta, a on mi samo klimne.

Pokupim Hanu te odmah krenem kući. Odjednom Hana počne tako jako plakati pa stanem sa strane ceste da vidim u čemu je problem. Probam je podojiti, neće. Vidim da je čista. Kad odjednom shvatim da ona gori i odmah krenem brzo prema bolnici dok zovem Maria, naravno da je gospodin ljut pa mi svaki poziv odbija, nakon trećeg poziva ugasi mobitel. Ma ni ne treba mi. Brzo dolazim do bolnice te ju uzimaju i rade pretrage, dok se ja još sva tresem.

"Bit će dobro, obična infekcija. Zadržat ćemo je noćaš i ako bude sve u redu pustit ćemo ju sutra kući." Odahnem kad mi doktor kaže da će biti sve u redu, jako sam se prepala.

"Mogu ja ostati s njome?" Upitam ga.

"Možete, ali bolje da odete doma odspavati. Ovdje je u sigurnim rukama."

"Ja bi ipak ostala."

"Kako želite." Kaže te ode, dok se ja zaputim svojoj malenoj i ugledam je kako spava. Sjednem pored nje u stolici te ubrzo zaspim u njoj.

"Sve je u redu, može kući. Ovo vam je otpusna lista, a ovo recept." Kaže te uzimam Hanu i stavljam u auto.

Uzimam mobitel koji mi je ostao u autu u svoj onoj strci, zaboravila sam na njega. Doživim šok kad vidim ograman broj poruka i poziva od Maria. Ionako idem doma. Krenem doma te stignem nakon 10 minuta. Pa gdje su svi? Vidim samo Ivana kad parkiram.

"Gdje su svi?" Upitam kad đođem do njega, nema nikog na vidiku.

"Traže vas."

"Nas?" Zbunjena sam.

"Da, Mario vas nije mogao dobit, te je digao sve na noge."

"Nebitno, molim te ovo nabavi, a ja idem spavati." Dajem mu uputnicu za lijek.

Uputim se u kuću, stavim nalaze na stol i uputim se prema sobi. Polegnem Hanu koja mirno spava. Ja se presvučem i legnem u krevet. Zaspim u roku sekunde jer se na stolici uopće nisam uspjela ništa naspavati i budila sam se svako malo, zaspem u roku sekunde.

Cijelu noć ih već tražim, a o njima ni traga, ni glasa. Već je 10:30 i nitko nema nikakve informacija. Samo da im se nije nešto dogodilo.Jebono nisu mogle u zemlju propasti, osjećam se bespomoćno, kao da su mi ruke vezane. Više ne znam ni gdje da je tražim, stalno se vrtim u krug. Kad vidim da me zove Ivan brzo se javim s nadom.

"Ivan?"

"Došla je." Izdahnem s olakšanjem. Kao da mi je skinuo sav teret sa srca.

"Dolazim, ti pozovi ostale da se vrate."

"U redu" Prekinem poziv te se brzo uputim prema kući.

"Gdje je?" Upitam ga čim dođe, želim se samo uvjeriti da su dobro obje.

"Rekla je da ide spavati u sobu." Brzo krenem u sobu i vidim nju i Hanu. Kad sam je vidio kako spavaju odmah sam osjetio olakšanje. Iako vidim na njezinom licu da je izmučena. Pustit ću da se odmori, a kasnije ćemo pričati. Vidim Hanu da trlja okicama, uzimam ju sebi da ne probudi Drinu, ali džaba kad se ona rasplače jer hoće Drinu, što ju probudi. Digne se te uzme od mene da me ni ne pogleda. Vrati se u krevet u stavi ju da doji, dok mene ne želi ni pogledati

Krenem prema dolje te kad vidim neka papire da su pali krenem ih dići ali kad vidim šta je na njima, ostanem u šoku. Drina je sa Hanom bila noćaš u bolnici i zato me vjerojatno i zvala jer se bojala i paničarila. A šta sam ja radio? Odbijao joj pozive, ugasio mobitel i se žalio Filipu na nju i još samo pio s njim. Mrzim samog sebe trenutno. Čujem je kako silazi te prođe pored mene i krene u kuhinju. Vidim da si radi čaj