Zver.✔️

3. Psihopata

Tama.
Sve oko mene je bilo mračno.
Samo jedan krevet i jedan mali prozor.

Neokrečeni betonski zidovi, beli noćni sto odmah pored kreveta.

Gurnuli su me unutra,te sam čula zaključavanje vrata.

'Sjajno.'- rekla sam i sela na krevet.

Odjednom nemam daha.
Dišem duboko uz nadu da ću uhvatiti što više kiseonika.
Nisam srećna.
Zašto sreća treba da se čeka?
Zašto ne mogu da je zgrabim i nikad je ne puštam?
Mnogo se trudim,ali što više se trudim to manje imam.  Sada je nemam, uopšte je nemam. Nije fer. Neko ima sve u životu,sve što poželi. Pare, ljubav,porodica, sreća, a onda sam tu ja.
Devojka koja nema ništa.
Pare tu i tamo,ne žalim se, ljubav nije našla put do moje dvorište, sreća takođe, onda dolazi porodica. Porodica gde je uvek vladala sreća, gde je bilo uvek glasno, gde je uvek bio mir,a sad? Sad je sve tako crno.
Nemam nikog.
Baš nikog.
Odem kući gde vlada tišina. Tišina i mrak. Nema taj miris kuhanog jela ili kolaća. Nema glas i poljubac moje mame "Kako ti je prošao dan lepotice?" To pitanje me je ponekad tako nerviralo,a sad bih sve dala sam da čujem još jednom taj glas, da osetim još jednom taj poljubac.
Ponekad se pitam zašto ja nisam otišla taj kobni dan na tu glupu utakmicu.
Zašto nisam bila u tom autu da umrem?
Kakav je ovaj život koji ja sad živim?
Kao da su mi iščupali srce, ali sam nastavila da dišem i živim sa tom prazninom.
Suza mi je skliznula kroz obraz,ali sam je obrisala kad sam čula otvaranje vrata.
Bacila sam pogled i ugledala njega.
Seo je nedaleko od mene i posmatrao me je neko vreme.
Skupila sam noge i gledala u jednu tačku zamišljeno.

'Adriana.'- začula sam ponovo taj grub glas.

Nisam ništa odgovorila,odmahnula sam glavom i nastavila sa posmatranja zida.

'Izgleda da je zid jako zanimljiv.'- rekao je i pogledao na sat.

'Ako nemaš ništa pametno reći slobodno izađi i ostavi me ovde da poludim na miru.'- tiho sam rekla i uzdahnula.

'Ja mogu i da te odvedem u drugu sobu,ali si previše rizična. Mogla si da umreš danas.'

'Pa šta? I ti si kao zabrinut?'- arogantno sam pitala.

'Ne. Nije me briga za druge ljude, obično.'- rekao je i pogledao me tim zelenim očima kao neka zmija kad gleda svoj plen.

'Nema šta da te bude briga.'

'Ima. Ja sam jedini koji se brine za tebe i koji je u tvom životu.'

'Poznaješ me svega 4 sata dečko, ne drami! Ali to da si jedini u mom životu jesi,na veliku žalost.'- primetila sam kako mu se razvio blagi osmeh u kutu usta.

'Ti si baš naivna.'- pomalo zlobno je rekao,te mi je ulio ponovo strah u kosti sa tim njegovim tonom.

Tu je nastavak!
Kako vam se sviđa?
Šta mislite o Dejvidu?
Komentarisite o priči,jako mi znači i daje mi motivaciju i inspiraciju za pisanje.⬇️

Vaša Inna.❤