Zver.✔️

47. Dišem za tebe.

Jutro tmurno i kišovito. Kako me nervira ovo vreme. Smoreno sam ustala iz kreveta i pošla u toalet da obavim higienu. Nakon toga sam se presvukla i sišla u dnevni boravak. Kuća je bila sasvim prazna.

'Gospođo Hill, gospodin Dejvid je otišao u inostranstvo, rekao je da vas obavestim.'- od nekud se pojavio Will,a ja sam se smrštila na njegovu izjavu.

'Mogao je i sam da mi kaže.' - frknula sam nervozno i otišla u kuhinju nešto da pojedem. A u međuvremenu od nekud se  pojavila Elena.

'Ejjj otkud tii?'- iznenađeno sam pitala, te smo se zagrlile.

'Rešila da te iznenadim. Gde ti je muž?'

'Otkud znam,otišao je negde po svetu belom.'- rekla sam,a ona se slatko zakikotila.

'Ðavoli ga odneli da Bog da.'- smrštila sam se.

'Voli te čovek bre. Očigledno je spreman da uradi sve za tebe. Sve radi za tvoje dobro,ali i sama znaš da je situacija među vama komplikovana. Previše lošeg se desilo u tvom životu, ne želi da te drugi zbog njega povrede. I tebe i bebicu. Uostalom kako je ona?'

'Filozofiraš. Dobro je.'

'Nisi zanimljiva.'- dobacila mi je i isplezila se, a ja sam se nasmešila.

'Šta kažeš da idemo u šoping?' - predložila je veselo.

'Jel' vidiš ti kakvo je vreme napolje? A kakav sam i baksuz neki grom će me udariti.'

'Bogami sve drugo ti se desilo, još samo to preostaje.'- kroz glasan smeh je rekla i izmamila moj osmeh.

°•°•°°•°°•°DVA MESECA KASNIJE°•°•°•°°•°•

'Otkad si otišao nije prošla ni sekunda da ne mislim na tebe! Gde si, šta radiš,zašto ne dolaziš. Ja sam dva meseca umirala jer nisam znala gde si! Nisam ti čak ni glas čula! Ja mesecima nisam spavala zbog tebe bre! Dobro je da je ova beba još uvek živa! Kako te nije sramota?!'- stala sam progutala knedlu i rukom obrisala suze.

'Ti si od mene odustao. Odustao si i od bebu. Zašto mi ne dozvoljavaš da jednom budem sretna?! Zašto si se uopšte vratio!? Mrzim te! Nisi ni sam svestan koliko te...'- nisam uspela da zsvršim zato što sam izgubila snagu i ispred mene sam samo gledala svetle tačkice,zatim sam osetila da polapko gubim ravnotežu i to je sve čega se sećam.

°•°•°•°°•°•°•°•°•°•°•°Pisac°•°•°•°•°•°•°•°•°•°•

Dva meseca se nije pojavio. Nije se ni javio da kaže gde je. Ona se trudila. Na početku pokušavala da misli da ima posao, da nešto nije u redu pa zato još ne dolazi. Kako je vreme odmicalo ona se lomila. Pokušavala da bude jaka zbog bebe,ali nije išlo. Preko dana i tako i tako,ali noći su bile najgore. Mislila je na njega. Vraćao joj se stari film, uspomene. Lepe i ne bas tako lepe trenutke. Suze poteknu,ali ih zaustavi. Ma kakav god bio ona ga je volela,iako nije htela to da prizna. Falio joj je. Pokušavala je preusmjeriti misli,ali na kraju se opet vraćala na njega. Opet i opet. Poslednja njena misao pre spavanje i prva nakon buđenja. Vešto je znala da prikrije bol kad je bila u blizini,kako ih ona naziva, njegovih klonova da ne bi on saznao da joj je teško. Samo je njeno srce znalo koliko puta se slomilo za ovih dva meseci. Umorna je bila od napustanja. Preko dana se smejala, izlazila u šetnje, išla kod lekara samo da ne misli. Noću kao bumerang se sve vraćalo. Osećala je strah. Vražji nemir i tješkoba. Cudno je bilo. Ali valjda tako to bude. Tako bude kad bežiš od svega. Od osećanja. Od ljubavi. Od tuge. Tako bude kad ti se sve vrati.

Hejj,hejj!
Tu je nastavak!
Približavamo se polako kraju.
Kako vam se sviđa i šta mislite gde je Dejvid bio sve vreme? Zašto se krio? Zašto nikako ne mogu biti srećni?
Pišite mii!

Vaša Inna. ❤️