Tama.
Tama ne može otjerati tamu,to može svjetlost.
On je bio tama.
Bio je u tami,nije znao kako izaći iz nje,pa je i on postao tama. Kad jednom sebe pustiš u tamu, više nikad nećeš izaći.
Ljubav?
On nije verovao u ljubav.
Kao ni ona. Ili je ba...
'Pratim te već mesecima. Gde radiš, gde se krećeš, s' kim se družiš, da li živiš sa nekim,ali ne. Ti si siroće. Sasvim sama na ovom svetu. Niko te neće tražiti,niko se neće zabrinuti i prijaviti u poliicju tvoj nestanak, nemaš nikog. Baš zato si bila savršen odabir. A i lepa si.'- rekao je tečno,a ja sam osetila vrelu tečnost koja klizi kroz moje obraze.
'U pravo si. Siroće. Savršeni plen zar ne?'- glas mi je pucao,zato što sam bila na rubu suza.
'Ne plači ljubavi. Sad imaš mene nisi više sama.'- rekao je,a onda sam začula ponovo otključavanje vrata,a vrlo ubrzo sam ugledala jednog od njegovih klonova.
'Gospodine tu je Fabio,čeka vas.'- rekao je,a Dejvid je klimnuo glavom.
Gledala sam u poluotvorena vrata.
'Ljubavi,vidimo se kasnije. Bićeš dobra zar ne?'- rekao je,a ja sam odmahnula glavom i brzinom svetlosti sam krenula prema vratima.
Nisam uspela da napravim ni dva koraka,on me je uhvatio i bacio na krevet.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Vrištala sam dok me je držao,a onda sam bespomoćno krenula da plačem.
'Molim te...'- bez imalo snage sam rekla,a on mi je pomilovao obraz.
'Nemoj ovo da otežavaš. Šta misliš ako si prošla kroz ova vrata ispred vrata neće biti niko? I da nema niko sve i da uspeš da izađeš napolje,cela kuća je okružena obezbeđenjem.'- besno,kroz zube je rekao dok mi je držao ruku snažno.
'Onda ću pronaći put do kuhinje i tamo ću se ubiti.'- rekla sam,a on je uzdahnuo.
'Ljubavi zašto to kad možeš da imaš sve što poželiš? Reci bilo šta ja ću ti ispuniti.'
'Slobodu.'
'To zavisi od tebe.Kad budem bio siguran da nećeš pobeći.'- rekao je i izašao je iz sobe.
Počela sam histerično da vrištim i plačem.
Legla sam na krevet i plakala. Gušila sam se u svojim suzama. Kad bi samo znali koliko dam suza pustila od tog kobnog dana. Danom radim,smejem se koliko mogu,a uveće kad dođem kući isplačem se za celog dana.
Već nekoliko sati samo ležim dok suze same padaju. Oči su mi bile umorne, obrazi slani od suza,kosa verovatno rasčupana,a ja sam samo nastavila da gledam u tu jednu tačku sve dok nisam čula otključavanje i otvaranje vrata. Kako su se vrata otvarala,tako je svetlost ulazila unutra. Primetila sam da je to jedan od njegovih klonova.
'Odlazi.'-kratko sam rekla.
'Samo da vam ostavim večeru.'- izustio je.
'Ne želim! Odlazi!'- bez reći je izašao,a ja sam samo uzdahnula.
Nekoliko minuta kasnije zapalilo se svetlo u sobi,a moje natekle oči su se mahinalno zatvorile. Ponovo otključavanje vrata,a zatim i otvaranje. Otvorila sam oči i ugledala njega sa poslužavnikom u rukama.
'Rekla sam da ne želim. Izlazi napolje.'
'Moraš da jedeš. Plakala si?'- grubim glasom su mu prošle reći kroz usta.
'Nije tvoj problem.'
Polako je hodao prema meni uz reći da moram da jedem. Ustala sam i brzim koracima sam došla do njega i gurnula mu poslužavnik iz ruke. Zvuk polomljenog stakla se orio.
'Ne želim rekla sam!'
Kako vam se sviđa nastavak? Ostavite vaš komentar, mane ili vrline,sve je dobrodošlo.😊 Nadam se da uživate čitajući!
