Zver.✔️

25. Ne zaboravi.

Kakva je ovo svadba? Ja stvarno ne mogu da razumem ove bogataše. Sve vreme neka tiha muzika u pozadini,svi samo sede, jedu i piju. Bože me sačuvaj. I bogatstvo samo je laž, ako u životu si sam. Ubrzo je gospodin Dejvid ponovo nestao,ništa čudno. Krenula sam prema toaletu, čisto da popravim šminku i ubijem ovu dosadu, ali to što sam videla je ubilo mene za tren. Osetila sam kao da mi je oštrica prošla kroz srce i napravila od njega pepeo.

'Adriana.'- rekao je tiho, po prvi put, a devojka je samo spustila haljinu i pobegla.

'Mogla je barem ruke da opere.'- prokomentarisala sam i stala ispred ogledala,dok je on zakopčavao pantalone.

Iz tašne sam izvadila crveni karmin i stavila još jedan sloj na moje usne, zatim sam uzela parfem i poprskala koji put, dok sam krajičkom oka gledala njega koji stoji neposredno blizu mene i pere ruke.

"Sigurno zato što si ti rekla."

Glas u meni je prokomentarisao, a ja sam se samo cinično nasmešila. Stavila sam cigaru u usta i zapalila je, dok sam stajala ispred lavaboa i gledala sebe u ogledalu. Lepša sam od nje, pomislih.

'Adriana, ako sam te povredio i boli te...'- tu sam ja prekinula i okrenula se prema njemu zajedno sa glasnim smehom.

'Ne boli. Nisi me povredio. Mnogo gore stvari je ova moja duša pretrpela da me sad lepo zabole dupe zato što se jebeš sa kim stigneš i gde stigneš.'- namrštio se na moju izjavu, ali itekako pogled mu je bio drugačiji nego do sad.

'Onda ti neće smetati ako je povedem kući sa nama?' - kao grom iz vedrog neba me je pitao i sve što mi je prošlo kroz glavu je bilo da sobujem štikle i gađam ga. Ili da mu unakazim ovo prelepo lice sa cigaretom. Ili da ubijem nju, pa da rešim ovu nepotrebnu golgotu.

'Slobodno.'- cinično sam rekla i krenula da izlazim napolje, te sam stala tik pored njega stavljajući mu cigaru u usta.

'Dobro dođe nakon lošeg seksa.'- primetila sam osmeh u kut njegove usne na moju izjavu, te sam izašla iz toaleta i uputila se prema izlazu.
Na vrata je stajao Will i još nekoliko Dejvidovih klonova.

'Idemo Wille.'- rekla sam,a on je ugasio cigaretu i bacio otpušak.

'A gospodin?'

'Vratićeš se po gospodina.'- rekla sam, te sam zatvorila vrata.

Naslonila sam glavu na prozor, a onda sam primetila da je krenuo letnji pljusak. I nebo plače nad mojom sudbinom. Svako normalan bi uradio drugačije od mene u ovu situaciju. Ali ja nisam svako.

"A nisi baš ni normalna."

Znam. Nisam ni normalna. 
Tako je to kod mene. Uživam u svoju samoću i ravnodušnosti. Ponekad bih sve dala da imam bar nekog u životu. Ponekad nikoga ne želim. One ljude koje volim, onda od jednom ne volim, postaju mi gadni. Pa me brzo prođe. Živi paradoks. Krvarim bez krvi. Plačem a nigde suza. Vrištim,ali bez glasa. Do kad? Svakom jednom loše krene, ne kažem ne, ali meni ne prestaje.  Sreća, pa perfektno podnosim nesreću. Inače bih konačno poludela.

Hej,hejj!
Kako ste mi?
Tu je još jedan deo priče?
Želim da vidim duge,dugee komentare, recite mi vaše ideje, predložite nešto, možda baš to izaberem😊
Očekujem vas.⬇️

Vaša Inna.♥️