Pazi da se ne zaljubiš

trideset treće poglavlje

Kris

Osećao sam hladnoću dok sam kroz otvoren prozor gledao kuću onog ko ni ne zaslužuje da se nazove čovekom. Duvao je prohladan povetarac, i to je bilo jedino što se moglo čuti pored mog plitkog disanja. Posmatrao sam njegovu kuću izdižući se na prste, jer je prozor bio isuviše visok za mene. Svetla su mu bila ugašena, nije bilo nikakve naznake da je on tu, pa sam odustao od promatranja, legao u krevet i čekao mamu da dođe da me uspava. Iz prizemlja se začula buka koja mi je ulivala strah i nesigurnost. Ustao sam, bosih nogu polako se kretajući niz hodnik, pa sve do predposlednjeg stepenika na kom se zaustavim. Osetio sam pritisak u grudima čim sam ugledao onog monstruma sa pištoljem u ruci uperenim ka mom ocu koji je štitio mamu. Kolena su mi klecala, a vilica podrhtavala. Strah je prolazio mojim telom. Plašio sam se za njihove živote. Otkucaji srca su mi se ubrzali. U meni bes je ključao. Uhvatio sam se za kolena i čvrsto ih stegao kako bi podrhtavanje u njima prestalo, ali nije, jer nisu mi samo ona podrhtavala već celo telo.

,,Hajde, priđi! Stani ispred mene i suoči se sa mnom! Kriješ se izad bivšeg muža kao nekakva jadnica! Mislio sam da si bolja od toga, ali ti si samo obična...", zastao je kad je primetio njene suze i čuo njene jecaje. Iz njegovog glasa moglo se čuti prisustvo alkohola. Vikao je, jezivo promuklim glasom, koji me je terao da se naježim. ,,Ako ne kreneš sa mnom, kunem se da će ti ovo biti poslednji put da ga vidiš!" Gledao je u mog oca, spreman da ga ubije ako moja majka odbije da pođe sa njim.

Nešto u meni tog momenta je puklo, morao sam da se umešam. Hteo sam barem malo da mu skrenem pažnju sa mojih roditelja na sebe, hteo sam da barem na kratko postoji nada za njih.

,,Hej, bolesniku!" Pogledao me je onim njegovim krvavim očima. ,,Ostavi moje roditelje na miru! Ne zaslužuješ moju mamu!"

,,Kristofere, sine, ne mešaj se u ovo, idi u svoju sobu, obećavam da ću doći kod tebe." Iz maminog glasa izbijala je briga dok je to izgovarala, ali i strah, strah za život njenog nestašnog sina.

,,Ne, neću dozvoliti da vas taj gad ubije, majko!"

On je stegao vilicu, gledajući me besno. Po načinu na koji je disao, mogao sam da zaključim da je na tački ključanja, i da neće još dugo izdržati, i bio sam u pravu. Brzim koracima je došao do mene i naglo me gurnuo. Spotakao sam se i glavom udario od drveni gelender, a leđima od ivicu stepenika. Vid mi se mutio, a bol u telu koji sam osetio mi nije dozvoljavao da se pomerim. Začuo se mamin krik, a ubrzo nakon toga je potrčala ka meni. Nasmejao sam se, jer sam znao da bi me njen zagrljaj smirio i ublažio mi bol, uvek je tako bilo. Bila je na samo par koraka od mene, a onaj monstrum je povukao obarač. Njeno telo palo je ispred mene. Kada nije načinila nikakav pokret već samo nepokretno ležala, pokušao sam ponovo da se pomerim, ali bezuspešno. Zaplakao sam, dok mi se celo telo treslo. A ona, gledala me je, osmehnula mi se poslednji put i sklopila oči. Počeo sam da vrištim, a tata je pokušao da ga napadne, ali ovaj je bio brži od njega i upucao ga u rame. Izvukao je mali nož i krenuo ka tati koji je ležao na podu. Šakama sam sam udarao od svoja kolena i vrištao, suze su se nikad brže slivale niz moje lice. Osećao sam se bespomoćno, a to sam i bio. Stegao sam pesnice i skupio snage. Borio sam se sa bolom dok sam se vukao i pao sa predposlednjeg stepenika na poslednji.

,,Gledaj! Gledaj ti mali prokletniče!", vikao je.

,,Prestani ti gade!" Nije me slušao, nastavio je da unakazuje telo mog oca. Ponašao se kao nekakva životinja. Režao je i glasno ispuštao vazduh kroz nozdrve, usredsređen na svoj plen. Ubrzo je ustao sa poda i krenuo ka meni. Zatvorio sam oči spreman da primim sledeći metak, samo da ne bih morao da posmatram beživotna tela svojih roditelja. Više nisam osećao strah, ispario je i svaki njegov trag. Iz nekog razloga sada se nisam plašio, valjda zato što sam izgubio osobe za čiji život je bilo vredno plašiti se.