Ja sam Emily Benson. I pobeći ću večeras iz ove ludnice, gde ne pripadam, gde sam silom završila. To mi je prva i poslednja šansa. No, kada je sve išlo kao podmazano, morao je da se desi on- morao je da se desi stranac u kolima crnim kao noć- Harry...
"Sloboda, konačno sam slobodna!" , povikah trčeći sto dalje od proklete ustanove za ludake, kada me svetlost farova velikog crnog, rekla bih najnovijeg, bmw-a osvetli i naglo zakoči ispred mene. "Toliko o tome", rekoh i refleksno stavih ruke ispred sebe raširene kao da imam super moći i da će se kola zaustaviti. Nisu se zaustavila.
*Pre 2h*
Danas je proslava, jer je direktoru ove mentalne ustanove "Cygnet Hospital Harrowa", rođendan. Ne, nisam luda obećavam vam. Samo imam problema sa besom..i možda koji poremećaj ličosti. Ništa više od toga. Ako se pitate kako i zašto sam dospela ovde, na to vam ne mogu odgovoriti, jer ako vam sada ispričam možda i vi posle toga zavrišite kao ja. Neka to bude mala tajna. Samo cu reći da je ljubav za sve kriva. Dragi moji, nemojte nikada nikog voleti. Ako se pitate koliko dugo sam ovde, dovoljno dugo da je poslednji telefon koji sam koristila onaj sa tipkama. Oh, kako ste neučtivi. Sve biste da znate sem toga ko sam i šta sam.
Ja sam Emily Benson. Imam godina, a ovde sam, moglo bi se reći dobre 6 godina. To je 21 dovoljno za sada.
Kao što rekoh, danas mu je rođendan i možda moja jedina, prva i poslednja šansa za begstvom. Fosil, puni 60. godina, pa slavi kao da mu je 16. Bilo kako bilo, hvala mu na tome do neba.
*Pre pola sata*
Dakle, nakon što sam osmislila svoj plan za begstvo(ukosnica i trči koliko te noge nose dok nema nikog na vidiku), stala sam smešeći se bolničkoj medicinskoj sestri koja mi trpa jedno najmanje 6 lekova svakog dana u 8h uveče, ne bih li zaspala nakon toga kao beba. Naravno, "uzela" sam ih i popila čašu vode, i legla u krevet. "Posmatram te od prvog dana ovde i jako si napredovala", reče mi ona na šta joj se ja sarkastično osmehnuh, jer mi usta behu puna lekova koje sam iščekivala svakog trenutka da pljunem kada se ona okrene. I izašla je. Poznat zvuk jebene brave koja se zaključava jeste jedina melodija koju slušam pored Mocarta i Betovena poslednjih 6 godina.
Nakon par minuta, uzeh ukosnicu i bacih se na posao. I nije baš izgledalo kao na filmovima. Nimalo.
"Oh, dođavola!" , rekla sam šapatom, pokušavajući ukosnicom da otvorim vrata moje sobe. "Jebote, ne zezaj da je ovo neka svemirska brava!", povikah sad već glasnije bez stpljenja i klik, na svu srecu vrata se otvoriše. Ispred mene pojavi se besprekorno čist beli hodnik. Kuda sada pomislih? Aha, eno piše tamo "exit". TRČI. EM, TRČI!!!
*Sada*
"Jebote, šta sam uradio! Budi se, budi se!", priča neko tako glasno i udara mi obraze lagano, misleći da ću da se od tog laganog milovanja (da, milovanja, jer posle onog svega u ludnici što sam prošla, ovo je možda čak i prijalo) probuditi. "Ajde, lepotice, otvori oči", i dalje priča molećljivim glasom, na šta mi se otme mali osmeh koji zaigra na vrhu usana.
"Aha, znači budna si", reče taj neko i sad već pomeri svoje ruke sa mojih obraza.
Polako otvaram oči. Mic po mic. Crno, crno, ah, konačno svetlost. Jao. Belo opet sve.Jao vratili su me u ludnicu. Sranje. Osim plafona, sada iznad sebe videh već lice. Prelepo, nežno lice, sa smaragdo zelenim očima i punim usnama. Lice krase nemirne braon lokne, koje padaju sa čela. O bože, pa ja sam u raju, mrtva sam!
"Jesam li u raju ili sam mrtva?", rekoh tihim glasićem, jedva čujno.
"Zapravo si u mojoj neurednoj sobi", reče ovo stvorenje, koje je sada već opet nagnuto ka meni. Krstić mu visi sa vrata i pada na moj vrat, koliko mi je blizu. Gledam u krstić, pa u njega.
"Ko si ti i zašto sam ja ovde?" , upitah ga, sad već malo uznemirena, gledajući ga oštrim pogledom, pokušajući da ustanem iz ovog mekanog kreveta, koji je nalik oblaku. Bezuspešno. Sve me boli. Preslaba sam. Šta ako me siluje?HAHA, smešna si ,devojko. Pre bi silovali panj, nego tebe, priča milion glasova u mojoj glavi.
"Aa, za tebe nema ustajanja, jer, pa ne znam kako da ti kažem, ali sasvim slučajno si ti udarila kola i ona su ti sasvim slučajno slomila nogu i po koje rebro."
"Ah, kako olakšavajuće, ja rekoh ti si kriv. A ko si ti, izvini?" , upitah sa blagim osmehom, jer me nasmeja njegova izjava.
"Ja sam Harry. Harry Styles", odgovori on.
***
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ćao, ljudi! Ovo mi je prvi put da pišem knjigu i mogu vam reći da sam jaaaaaaaaaaaako uzbuđenja. Prihvatam sve vrste kritika- i dobre, ali i one loše. Neću postavljati nikakve uslove.
